Izdajica_peti dio

Ilya suzi oči.
- Niste učili na filološkom odsjeku sat vremena?
- Ne. - Lažem, - Nisu me ni odveli u pedagošku školu. I šta?
- Ništa, samo pričaj nekako. skretanjem!
Nikada ranije Stirlitz nije bio tako blizu neuspjeha.
- Da, to sam samo ja. Pročitao sam jednom dosta pametnih knjiga. Pa, idemo?
- Idemo!
Zatim se razgovor nastavio u pokretu. Poučen gorkim iskustvom, trudio sam se da bude što jednostavnije.
- Odmah te upozoravam - neću se jebati pred kamerama!
Ilja nije bio nimalo iznenađen.
- Stvar je čisto dobrovoljna. A onda nam snimanje seksualnih činova nije glavno. Ove stvari su već desetke na porno tržištu!
- Znači, ne zanima te seks?
- Ne, zašto nisi zainteresovan. Samo što je ovo što snimamo, po mišljenju našeg reditelja, mnogo erotičnije od banalnog glupog zajebavanja.
- Analno poznanstvo tamo radiš razne klistire, zar ne?
- Pa šta. - Ilja je na pitanje odgovorio pitanjem, - Po vašem mišljenju, devojka kojoj je dat klistir ne može da izgleda erotično?
- Pa ne znam. Mislim da nije:
- U tom slučaju se definitivno potcenjujete. - opet je dao prilično dvosmislen kompliment.
Mislim da su mi se obrazi zarumenjeli.
- Avaj. - Ilja je raširio ruke, - Još moraš da se skineš i pokažeš intimna mesta. Sve je kao u pravoj bolnici!
- Da, znam. Ali postoji li način da to učinite tako da vam lice barem ne uđe u okvir?
- Olja. Imaš tako slatko lice da se bojim da će direktor biti primoran da te odbije.
Iskreno, bio sam tužan. Klistir jeste, doduše nije seks u svom najčistijem obliku, ali isto tako ne bih želeo da ga posle gušta ceo grad, gledajući kako vam ga daju. Procedura, naravno, nije za radoznale oči!
- Ne boj se. - Ilja je počeo da me smiruje, - Kasete sa snimkom će i dalje ići pravo preko brda. Dakle, nisu velike RolePlay da će vas neko koga poznajete vidjeti. Koliko sam ja shvatio, upravo ta okolnost vas brine?
„Da“, priznao sam, „udajem se na neki način ovde.
„Razumem“, nasmejao se Ilja, ponovo me gledajući odozgo do dole dok je hodao, „vaš verenik je veoma srećan.“ Ali našeg direktora sve ovo malo zanima. Tako da ćete morati ozbiljno i puno raditi. Usput, o zahtjevima za naše djevojke, možete li. možete li molim vas?. .
- Svakako!
- Dakle, evo ga. Apsolutno ste u pravu što se tiče specifičnih zahteva.
- Hoće li biti teško?
- Zapravo, konkurencija je prilično teška. Na primjer, imamo jednu djevojku koja može izdržati klistir od četiri i po litre. Nažalost, strašna je kao pakao, tako da definitivno imate priliku. Zadrhtao sam. Ispostavilo se da me to čeka. Srce mi se stisnulo ispod pete:
„Četiri litre: ovo više nije klistir“, zaječao sam sažaljivo, „Ovo je mučenje!“ Mislio sam da se samo pretvaraš sve tamo.
- Ne, svi smo stvarno. To je, da tako kažem, kredo našeg direktora. Inače, medicinski fetiš je zapravo jedna od varijanti sadomasa: Ne postaje lakše iz sata u sat!
- Dakle, vi jednostavno mučite djevojke pod maskom medicinskih procedura?
- Pa ne baš i ne uvek. A onda - mnogima se sviđa. Evo, na primjer.
- Meni. !
- Zašto onda ideš sa mnom?
Prokletstvo. Potpuno sam zaboravio koga treba da glumim.
“Pa naravno da mi se sviđa.” promrmljam posramljeno, “Kad malo. Ali zapravo, samo mi treba novac!”
- Ali, molim vas, nemojte nam to reći. - Ilja se ironično naceri, - Postoji milion načina da zaradite novac na manje egzotičan način, samo da hoćete. Usput, skoro smo stigli!
Pred nama se pojavila zidana zgrada okružne klinike, okružena zidom od visokog drveća. Logično, pomislio sam. Gdje drugdje snimiti medicinske procedure ako ne u medicinskoj ustanovi?
- Slušaj, Ilja. Šta radiš s njima?
- Radim kao pomoćnik direktora. I honorarni operater.
Ne postaje lakše iz sata u sat. Dakle, ovo znači da ćeš ti, bubuljasto malo derište, gledati u sve moje rupe. Mogu da zamislim o čemu ste razmišljali tokom našeg razgovora. Kladim se da ste hodali i da ste me već zamišljali sa crevom u guzici: Bože, kakva sramota. A ono što najviše nervira je to što izgleda da ću mu zaista morati pružiti takvo zadovoljstvo. Otrcani hodnik, ofarban zelenom uljanom bojom, završavao je bijelim vratima s elokventnim natpisom „Klistir“, iza kojih su se čuli glasovi i nekakva prigušena galama. Dakle, stigli smo. Ilja je pokucao na vrata uobičajenim kucanjem.
- SZO. - Za svaki slučaj, ponovo su pitali iza vrata.
- Ja sam, Ilja. Doveo novu devojku!
Vrata su se otvorila. Na pragu je stajao ćelavo obrijan čovjek u bijelom medicinskom mantilu. Njegov uporan pogled odmah je klizio gore-dolje po mom liku.
- Nije loše. - rekao je sa malo primetnim akcentom, - Uđi, devojko. Sada ćemo razgovarati!
Smirenog srca ušao sam unutra i našao se u prostoriji koja je pomalo ličila na tuš kabinu ili plaćeni toalet. Isti zidovi obloženi bijelim pločicama, isti uljem ofarbani prozori i ista voda koja škripi negdje.U poređenju sa klistirkom u gradskoj dečijoj bolnici, gde sam svojevremeno imao sreću da se podvrgnem ovoj ne baš prijatnoj proceduri, oprema je ovde bila gotovo „moderna“. Čak je bio i toalet iza paravana. Očigledno je snimanje trebalo da počne. Na još prazan kauč, prekriven uljanom krpom, pomaknut je visoki tronožac, na kojem je prijeteći visio ogroman crveni jastučić za grijanje sa dugačkom gumenom cijevi, nabrekli od vode. Neki medicinski instrumenti bili su uredno položeni na obližnji stol. Nekoliko mladića se melanholično petljalo oko opreme, postavljajući video kamere i postavljajući svjetla. Obrijani muškarac u bijelom mantilu, smješten na visokoj stolici blizu stola medicinske sestre, nadgledao je cijeli proces. Dve devojke su opušteno sedele na stolicama u uglu: dugonoga mlada plavuša u kratkoj šarenoj haljini i starija devojka crne kose i nešto manje prijatnog izgleda. S nadom sam pomislio da klistir na stativu nije namijenjeno meni, ali nekome od njih. U međuvremenu, devojke su, skromno gurajući gola kolena i kikoćući se postiđeno, pažljivo proučavale neki sjajni časopis. Blizu njih se nestrpljivo vrpoljio mladić neugodnog izgleda u naočalama s rogastim okvirom, obrijan i obučen u isprani bijeli ogrtač. Očigledno, u filmu je dobio ulogu “doktora”.
- Tvoje ime. - Iznenada iza sebe čujem poznati glas sa akcentom.
Mislim da sam ja. Samo što nije počelo.
- Olja. - Okrenem se prema glasu.
- Jako lijepo. Ja sam doktor Aleks. - sa istim svetlim akcentom, predstavio mi se obrijani čovek u belom mantilu, - ja sam direktor ovog studija. Dođi molim te!
Procedura mog zapošljavanja bila je kratka, ali prilično intenzivna.Za početak se "doktor" raspitivao o motivima mog dolaska, a ja sam morao da lažem da me klistire zanimaju skoro od detinjstva, a sad sam spavao i gledao kako će mi dr Aleks lično pumpati vodu Komitet vojničkih majki dupe. Direktor je zadovoljno klimnuo glavom i pozvao me da prošetam prostorijom. Pokušavajući da se ne spotaknem o žice koje su prolazile duž poda i koketno njišući kukovima, hodao sam naprijed-natrag kroz klistirnu prostoriju sa najšarmantnijim mogućim osmijehom. Krajičkom oka sam primetila da su glumice podigle pogled sa časopisa i počele da bulje u mene svim očima.
- Sad se molim te sagni. - tražio je direktor.
Verovatno sam u tom trenutku Potpuna harmonija, ali, srećom, niko to nije video. Po zadovoljnom klepetu iza mene, pretpostavljam da je i „fejs kontrola“ mog dupeta uspela.
- Nije loše. Zar ne nosiš donji veš?
- Ne, ovo su samo gaćice.
- Ah, tange. Razumijem: moraću da ga skinem. Ne stidi se, svi su tu.
Moje „tange“, istina, ionako nisu pokrivale skoro ništa, ali je ipak bila svojevrsna psihološka prekretnica. Skinite gaćice Moja čudna dama ne pred voljenom osobom, čak ni pred pravim doktorom, već pred bog zna koja banda misle da su perverznjaci. Ipak, pronašao sam snagu u sebi i prevazišao ovu prekretnicu. Iako se skoro onesvijestila od poniženja:
- Molim te, sad na sve četiri!