Aleksandar je ušao u naše živote

Mislim da ti neću reći ništa novo. Svako od nas je vjerovatno već bio u ovoj situaciji, a mnogi, mislim, više puta. Kada se probudite ne kod kuće i ne možete da se setite šta vam se desilo, i, što je najgore, gde ste sada. Ovo nije promaklo ni meni - krupnoj, odrasloj devojci koja se do jutros naivno zabavljala pričama kako je pametna devojka. San je odavno nestao, ali se još uvijek bojim otvoriti oči. Da, bojim se, plašim se da vidim gde ležim, plašim se da vidim situaciju, plašim se da pogledam vlasnika stana. Jeza prođe niz kičmu i zaustavi se na potiljku. A ako je muškarac, to više nije strah, već je užas, koji se brzo pretvara u paniku. Dakle. Sve. Smirite se i brojite do 10. Ruke i noge su mi na mjestu - slušam sebe i pokušavam nekako procijeniti svoje stanje nakon jučerašnjeg dana. Nisam vezan, nemam lisice (lice mi se razliježe u zadovoljan osmeh) Pa ti od jutra maštaš o svom "prijatelju". Neka, Bože neka bude žena. Tiho prelazim rukom duž čaršava, tražeći nekog drugog. Prazan. Mada, šta je to. Nemam nikakve bolove. Slušam sebe. glava me ne boli, zglobovi ne bole, neću da pijem. Ali postoji neka vrsta opojne mješavine mira, sreće i zadovoljstva. Tako da sam se probudio sa samo jednom osobom. Samo je Ona znala da pripremi i servira ovaj napitak sreće, ujutro smišlja Brutalno mučenje Svetke recepte, sprema ga tokom dana, ulijeva uveče i hrani me cijelu noć. Ali nismo mogli da budemo zajedno, jer je ona imala ranije izmišljen san, sa kojim ima mnogo toga zajedničkog i neće ga odustati ili napustiti.

sta je sa mnom. Šta bih joj mogao dati. Pored beskrajne ljubavi i raznih gluposti, kao što su. stan, auto, kartonska kutija i mali pas (koga bih joj poklonila na neki od dana zaštite životinja) Ali to nije bilo dovoljno. Nisam joj mogao dati san. Nismo mogli imati puno zajedničkog jer smo odrasli u različitim gradovima, išli kod različite djece. obdaništa i studirao u različitim školama. I ona (san). Ona je tako daleko i to je čini tako poželjnom. Tako poznata i istovremeno, tokom godina je postala još misterioznija.

Ti si je izabrao. Nisam imao izbora osim da prihvatim tvoj izbor i odem. Neko će, vjerovatno nakon što sve ovo pročita, reći da se trebalo boriti. Ali ko je od vas, LJUDI od krvi i mesa, svojim greškama, bolestima i manama pokušao da se izbori sa svojim snom. Jeste li bili da je izazovete. Ne treba ti moj savjet, ne pokušavaj, ne nadaj se. U najboljem slučaju, ovo će se završiti Promenio sam se što ćete se probuditi i ne znate gdje ste i s kim ste bili te noći. A sada moram da otvorim oči i da, kako kažu, svojim očima sagledam sav užas onoga što se dešava.

. Polako, kao da pokušavam da Lezbejke trenutak istine, otvaram desno oko. Roze je, sve je roze svuda okolo. Ružičasto uzglavlje, ružičasti čaršav i ono što me najviše dojmilo su ružičasti zidovi. Ne, ne može biti. Otvaram drugo oko i već jasno vidim da ležim u sobi sa zidovima obojenim u roze. Videvši tako obilje ružičaste, koja kao da je obavijala moje golo telo, nisam to očekivala. Osim toga, nema bola i opojnog osjećaja mira. Tako je, umro sam. Ja sam u raju. Ovako izgleda raj za lezbejke.

- Da. Pustiće te u raj. - kaže mali đavo koji se pojavio na mom desnom ramenu. Gorećeš u paklu, posebno posle onoga što si uradio juče.

-Šta sam uradio. – pitam, shvatajući da već sada mirnije doživljavam svakakva iznenađenja.

- Zašto je plašiš. - kaže bijeli oblak, koji već minut osluškuje prijekore repanog - Vidiš, ona ništa ne može razumjeti, pa si još uvijek tu. Stanite odmah!

- Neću stati. - vragolan je nestašan i lupi kopitom kao dete - drugi put će znati šta radi!

- Ali i sami znate šta nismo uradili da je zaboravi - pokušava da smiri rogati oblak.

- sve dobre devojke sa kojima sam je upoznao, sve gadne stvari i poteškoće koje si joj dobacio. Ali ona i dalje misli samo na Nju. I ne želi da zaboravi.

- Oblače, pa ti si u starosti potpuno pobeleo. Pogledajte zidove, ružičasti su – đavolje kopito pokazuje okolo – Ovo je perverzija!

- Perverzija, draga. Ovo je djevojka koju ste joj dobacili te sedmice u baru - kaže oblak, malo posijedi - i ovdje je prilično lijepo. A ružičasti zidovi me još jednom uvjeravaju da je vlasnica spavaće sobe ipak žena.

- Pa o čemu pričaš. Zar ne znaš ni gde sam i sa kim sam bio sinoć. - ogorčeno se obraćam dvojici koji se svađaju, koji kao da potpuno ne primećuju moje prisustvo.

- Pa. - počeo je da se pojavljuje oblak, koji dobija blago ružičastu nijansu i odmah nestaje, jer su se u hodniku začuli nečiji koraci.

Oči su se automatski zatvorile, pokušavajući da odgode trenutak neizbježnosti.

- Pa, pospanko, jesi li se probudio. – čujem glas. Njen glas. Ne, definitivno sam mrtav. Ja sam u raju!

– Doneo sam ti kafu – osećam da neko seda na ivicu kreveta. Spavaća soba je ispunjena okrepljujućim mirisom jutarnje kafe. Otvaram oči. ONA. To je stvarno ONA. Ona koju sam ostavio jer me nije volela.Volela je svoj izmišljen san. I nisam bio dovoljno idealan da se borim protiv toga (sna).

Sjedam na krevet i drhtavim rukama uzimam kafu. Otpijem gutljaj. Tečnost koja vreli polako se širi unutra i dovodi u red barem deo mojih misli. Jučerašnji anđeo, u vašoj glavi počinje maraton pitanja, trčanje, pokušaj da se prestignete i izbijete.

- Zašto si farbao zidove. – pitam sa glupim izrazom lica.

- Da da. Odlučio sam da promijenim situaciju - ti se nasmiješ i odeš u kuhinju.