Lekcija lojalnosti od Tolika 1 dio_1

Jednog jutra rano otišla sam kod majke na posao. Imao sam dosta aktivnosti planiranih za taj dan, pa sam odlučio da svratim kod nje prije posla kako ne bih gubio vrijeme uveče.



Pošto sam se pozabavio svojim poslovima, spremao sam se da odem. Ali moja majka je, oblačeći se za posao, počela da mi se žali na mog mlađeg brata, osamnaestogodišnjeg studenta, koji je, prema njenim rečima, stalno bio besposlen i preskakao predavanja.



- Trebao bi razgovarati s njim, Denis. Inače nemam više snage. Još uvijek leži u svom krevetu, ne ide nikuda. On je bolestan, kaže. Ali znam - svaki dan ili se razboli ili mu se predavanja otkazuju. Pričaj sa mnom, u redu. Pa, to je sve za sada. već kasnim.



Uz ove riječi mama je iskočila kroz vrata i otrčala do lifta.



Između nas i mog brata bila je velika razlika u godinama - osam godina. I tako je moja majka često na mene prebacivala obaveze njegovog odgoja. Ali, da budem iskren, već sam prilično umoran od svega ovoga. Već osamnaest godina, koliko dugo možete da se obrazujete!.



Ušavši u bratovu sobu, zatekao sam ga Sestre dželati leži sa zadnjicom nagore, ispod tanke posteljine. Moron se pretvarao da spava.



- Slušaj, Igore!



Brat je ćutao.



- Igore. - Povukao sam ga za nogu, - Slušaj, prestani da se glupiraš, moram na posao. Ustani, hajde!



Udarila sam ga po guzici kroz čaršav. Mali brat je nešto promrmljao, vrpoljio se i okrenuo glavu:



- Neću da idem na fakultet, bolesna sam.



- Zašto si bolestan, b.. - Nervozno gledajući na sat, naglo sam otrgnuo čaršav s njega, - Šta imaš, jutarnji boner tamo. Da li ti je neprijatno. Ne treba mi tvoj svirač, ustani!



- Da, nemam nikakva bola.



- Štaviše, ustani onda!



„Neću ustati“, samouvereno je promrmljao moj brat i ponovo zatvorio oči.



Takav bezobrazluk me čak i malo naljutio - ovo derište će se okrenuti prema meni. Navukao je njene gace oko nje i kao da je zadirkuje. Stani, o cemu ja razmisljam.



- Igore, ukratko, ako sada ne ustaneš, ja. ja.



- Pa. Šta ti. - Igor me je pogledao ironično i prezrivo.



- Da, odmah ću te bičevati, nakazo šmrkava. - Ovim rečima sam izvukao kaiš iz pantalona i na silu probušio brata kroz gaće po guzi.



- Ay!



- Želiš više?



- Željeti. - Brat me odjednom nekako vragolasto pogledao.



- Šta. E pa sad ćeš saznati od mene.



Počeo sam da šibam svoje punašno dupe pojasom, ali moj brat je na to neočekivano reagovao. Namjerno mi je prikazao svoje dupe i, smiješeći se, sarkastično rekao:



-Hajde. Hajdemo. Dakle. Sada ovako. A sada ovako, molim vas.



Uzbudio sam se i počeo da udaram koliko sam mogao.



- Aaaaaaaah. Slušaj, Denchik, nemoj. Nema potrebe, već me boli, ozbiljno.



- I dobro je da boli!



- Pa, nemoj, ahhh. Boli me stomak, zaista. Dančik, stvarno, odgovaram ti!



stao sam.



- Kažeš da te boli stomak. Lekcija lojalnosti od Tolika 1 dio_1 mog brata me je jako isprovociralo, pa sam krenula u kupatilo - gde je, koliko se sećam, trebalo da bude klistir. I naravno, bila je tamo. Napunivši kantu vodom, vratio sam se u bratovu sobu i naredio mu:



- Skini gaćice!



- Šta, ne treba 8 mart Skini to, kažem. - Igoru sam oštro povukao gaće do koljena i kao da je iz njih iskočila nježna okrugla guza, "Pošto te boli stomak, odmah ćemo ti napraviti klistir!"



- Nema potrebe!



- Neophodno!



Rekavši to, potpuno sam skinuo gaće svom bratu, stavio ga u položaj koljena i lakta i, napunivši klistir vodom, izlio mu prvu porciju.



- A. Boli me dupe!



- Ako se trzaš, boliće te još više!



- A. Aaaaaay!



Nakon prve porcije slijedila je druga, treća i četvrta. Analna rupa mog brata je bila jednostavno prekrasna - mala, čista i uredna, tako da je stavljanje klistira bilo pravo zadovoljstvo!



Primetila sam da sam i sama bila malo uzbuđena. Gledajući brata, shvatio sam da je i on uzbuđen – bilo je očigledno.



- A on je rekao - nema nužde. - Primetio sam.



- U početku nije bilo. „Eto, ima“, koketno je odgovorio moj brat.



- Zašto tako pričaš?



- Kako?



- Pa, kao peder, tako. Šta, jesi li postao peder?



- Nisam još.



Ovo "još" me je zaista zbunilo:



- Kako to misliš zbogom. Ne još, ali šta, da li biste?



- Hteo bih u toalet.



- Ne, ti meni reci.



- Ja stvarno. sad ću se usrati, Denčik. - napeo se moj brat i pokušao da se oslobodi, ali Uvod u pojas ga spretno zgrabio za jaja:



- Samo hajde. Da li ste hteli ili niste. Ako tako kažeš, onda ću te pustiti!



- U hotelu_1 sam. - iznenada je ispalio brat i, trzajući se, skočio iz kreveta.



Od iznenađenja, čak sam se i zbunila, i glupo gledala kako moj goli brat juri prema toaletu.



- Da se nisi usudio drkati tamo. - viknula sam za njim, iz nekog razloga.



A onda sam primetio da moj prijatelj već pokušava da iskoči iz pantalona. Pa, nešto, ali ovo uopšte nisam očekivao!.



Nakon što je malo prdnuo i posrao, moj brat je izašao iz toaleta.



- Hej, Igore!



- Šta. - upitao me dječak uvrijeđeno, ali u isto vrijeme nekako krotko.



- Da, ne znam šta. Dođi ovamo.



Moj brat je došao. Nisam znao odakle da počnem.



- Kako to misliš. da li je istina, ili šta?



- Stvarno?



- Pa, on je to rekao.



Mali brat je skrenuo pogled:



- Pa, možda je i istina.



Zapljusnuo me val uzbuđenja.



- Igore.



- Šta?



- Ti si.



- Šta je ovo?.



Odjednom sam, neočekivano za sebe, objema rukama povukla brata prema sebi i utisnula usne u njegov stomak. Počeo je pohlepno Izdajica_treći dio_1 svoju zadnjicu.Zatim ga je bacio na krevet i grubo se naslonio na njega.



***



Par sati kasnije već smo ležali, iscrpljeni, u zagrljaju, halapljivo pušili. Još uvek nisam sasvim razumeo šta se dogodilo.



- Danchik!



- Šta?



- Vreme je da ideš na posao!



- Pa kakav posao.



Duboko sam povukao. Čudno. Kao da sam otac dvoje djece, nekako strejt. Ne, ne tako. Zašto sam ja normalna osoba. Ispada da je to neka glupost.



Moj brat je cijelim tijelom pritisnuo mene i strastveno me poljubio u usne. "Dobro", pomislio sam, smiješeći se, "hajde da to shvatimo. To je svakodnevna stvar."