Kompletno izdanje Breaking Weekend

Stigao sam nedavno. Trenutno sedim u maminom stomaku, ali za devet meseci ću se roditi. Osjećam se tako dobro i ugodno ovdje. Mama se brine o meni, često pušta mirnu muziku i ja uživam sa njom i ponekad zaspim. Svake večeri tata dolazi s posla. Grli mamu i miluje stomak gde ja živim. Kad se rodim imacemo najsrecniju porodicu, ja ih vec toliko volim!
Moja majka većinu vremena provodi kod kuće. Ali od jedan do pet ide da radi u školi. Ona sada nema mnogo učenika, ali oni jako vole moju mamu. Pa, u redu je, kad se rodim, voleću je još više. Nakon škole, moja majka dolazi kući i jede, a ja jedem s njom. Sve je uvek tako ukusno. Onda moja mama gleda TV i plete, pa se sprema za domaći. A uveče dolazi tata i oni idu u krevet. Ovako obično prolaze dani. Moj tata pokušava da ugodi mami u svemu. On je tako ljubazan. Da sam se ranije rodio, grlio bih ih, ljubio ih svako veče, a onda se uvukao u krevet s njima, a oni bi se igrali sa mnom. To bi bilo odlicno!
Svakim danom rastem sve više i više. Moje ruke i noge počinju da se pojavljuju. Sve vidim i osjećam, ali moji roditelji vjerovatno to ne znaju. Kako zanimljivo. Mogu da vidim šta rade, ali ne mogu da pogledaju u stomak i vide me kako mašem i smejem se. Tako se zabavljam i tako se dobro osjećam. Ponekad poželim da noću ispuzim iz maminog stomaka, da poljubim mamu i tatu i da se vratim unutra, jer sam još mala, a mala deca bi trebalo da sede u stomaku. Ponekad baka posjeti moju majku. Veoma je nežna i brižna.Baka nosi majci hranu, mada je u kući već ima dosta, a meni i pelene i odeću, mada još ne znaju ko će se roditi, dečak ili devojčica. Tako mi je drago što svi misle na mene i brinu o meni. Kako je lepo biti mala beba i sedeti u udobnom i mekom stomaku.
Prošlo je mjesec dana. Postajem sve veći i veći. Već imam svoja omiljena jela kojima me mama hrani i muziku koju često sluša. A juče je moj tata prislonio uvo na mamin stomak i slušao kako mi je tamo. Bilo je tako sjajno. Rukom sam dodirnula majčin stomak i pomerila prste. I tata je rekao da me je čuo kako dišem. Kakva budala!
Mama danas nije imala nastavu jer su učenici išli na ekskurziju, a ona je ranije došla kući. Otvorila je vrata i tamo ugledala tatu sa nekom curom. Po mom mišljenju, bila je i nežna i ljubazna, kao mama, jer ju je tata grlio, ljubio i smeškao. Ali iz nekog razloga mami se nije svidjela. Počela je da vrišti na tatu. U to vrijeme djevojčica je brzo spakovala svoje stvari i pobjegla, a mama i tata su počeli da se svađaju. Nikada ih ranije nisam video da se svađaju. Mama je glasno vrisnula i udarila tatu u lice. Tata se uvrijedio i otišao negdje, a mama je viknula na njega da više ne dolazi. Zatim je sjela u stolicu i briznula u plač. Bilo mi je žao zbog nje. Toliko sam želio da joj pomognem Tajne price nečemu, ali nisam mogao. Tada sam odlučila da ću, kada se rodim, uvijek uvjeravati svoju dragu majku i da ona nikada, nikada, neće plakati. Na kraju krajeva, toliko je volim!
Prvi put u njenom stomaku osećao sam se nekako neprijatno. Iz nekog razloga boljela me je lijeva ruka.Možda zato što je mama plakala i bila nervozna. Odjednom je ustala sa stolice i počela hodati po sobi, a suze su joj i dalje padale iz očiju. Već sam htela da jedem, ali mama kao da je potpuno zaboravila na to. Čudno, ovo se nikada ranije nije dogodilo. Ali u redu je, ipak ću biti strpljiv, glavno da se mami bolje osjeća i da se pomiri sa tatom.
Danas je mama otišla sama u krevet, tata nikad nije došao. Bilo mi je veoma neprijatno bez njega, a ja sam bio uznemiren. A majka me je jako slabo hranila, pojeo sam sušeno voće, bilo mi je jako teško da ih jedem, a osim toga, bili su nekako bezukusni. Kad bi samo ona i tata mogli da se pomire. Jadna mama, ne može da spava i opet plače. Kako zelim da ispuzim iz stomaka i zagrlim je svojim malim rucicama. Možda bi joj Prijatelj mog sina olakšalo.
Jutro je. Mama se već probudila, ali još uvijek leži na sofi. Opet sam gladan. Zašto ne obraća pažnju na mene, zašto joj nije stalo kao pre. A gdje mi je tata, već mi jako nedostaje!
Konačno, mama je ustala sa kauča i otišla u kuhinju. Možda će me nahraniti. Ne, ona sjeda na stolicu i opet jeca. Samo želim da joj kažem: "Mama, ne plači, jer imaš to, jer ne mogu bez tebe i mnogo te volim." Lagano joj rukom milujem stomak i šapućem joj nježne riječi. Šteta što ništa ne čuje.
Mama otvara fioku, uzima nešto i pali upaljač. Pitam se šta ona radi.Uf, gušim se. Šta je ovo, Gospode, kakvo odvratno. Šta to ona radi. Kakav je ovo dim. Ovo se nikada nije dogodilo u udobnom malom stomaku u kojem živim. Ugh. Osjećam se tako loše, dim me boli u očima i kašljem. Mama, smiluj se na mene, šta radiš, baš mi je neprijatno.Ali ne, ona me ne čuje i udiše neku vrstu smeća. Uznemirim se i počnem da plačem. Mama se hvata za stomak. Ona se oseća bolesno. Konačno prestaje da puši. Ali ima toliko dima u njenom stomaku. Duvam na njega i polako nestaje. I mama opet plače, i ja plačem s njom, jer ovaj strašni dim me tjera da nakašljam i srce počinje da me boli.
Mama me je hranila, ali opet, nažalost, ne onako kako bih ja volio. Zašto se sve odjednom tako dramatično promijenilo. Možda sam nekako uvrijedio svoju Istorija dio 1 majku, ali čime. Mama danas nije išla u školu. Umjesto toga, ostala je kod kuće i plakala cijeli dan. Srce me je boljelo još više. Opet je udahnula nekakvu gadnu stvar. Sve više želim da pobjegnem negdje iz njenog stomaka. Ovdje je postalo potpuno neugodno. Ovde smrdi, a dim me boli u očima, i stvarno sam gladan.
Danas se mama rano probudila. Nije mogla da spava. Nahranila me je nečim. Nije bilo baš ukusno, ali je bilo bolje od onoga što je bilo prije. Sad sam žedan. Mama, kao da čita moje misli, odlazi do frižidera i vadi flašu. Ona sipa malo bistre tečnosti u malu čašu. Tako sam sretan. Konačno se sjetila mene, konačno će se brinuti o meni na isti način kao i prije. Mama prinosi čašu ustima i oštro je sruši. Bože, kakav otrov, kakav užasan ukus. Odmah sam ispljunuo. Veoma sam zgrožen i uvređen. Zašto me moja majka toliko muči, da li je baš briga šta će biti sa mnom?. Ne, ne može tako. Ona me voli koliko i ja volim nju. Ne može mi poželjeti zlo. Samo se oseća loše.Ali i dalje ne razumem, da li je za nju zaista bolje jer pije nekakav otrov i puni trbuščić u kome ja živim oporim dimom. Kako joj može biti bolje od nečega što me boli. Ne, nije bila takva ranije. Hoće li Sastanak u autobusu 2 dio biti ovako. Zaista ne zelim ovo, ne mogu da podnesem.
Prođe još nekoliko dana. Stvari su postale još gore. Mama me jedva hrani, samo udiše dim, pije i po ceo dan leži na sofi i plače. Osećam se veoma loše. Često me bole glava i srce, a ponekad imam i mučninu. U nekada nježnom i mekom stomaku postalo je jednostavno nemoguće. Često kucam po njoj rukama i nadam se da ću otići odavde. Ali to je, nažalost, nemoguće. Gušim se ovdje. A tata nas nikad nije posjetio. Možda je prestao da nas voli i jednostavno mu više nismo potrebni. Ne, ne može tako, on se tako dobro brinuo o nama prije nego što se posvađao sa mojom majkom. Šta se zapravo dogodilo. Nikoga nije briga za mene. Sjedim i plačem. Osećam se tako usamljeno ovde.
Prošlo je još nekoliko dana. Došla nam je baka u posjetu. Dugo se svađala sa majkom oko nečega, a moja baka nas je sve ostavila u suzama. Zašto ju je majka toliko uvrijedila. I posvađali su se oko gluposti. Prvo su samo mirno razgovarali, a onda je mama rekla samo jednu riječ i baka je počela da plače. Ne razumijem ništa. Šta je rekla?. „Moramo da uradimo aport” ili „abortus”. Oh, ne sećam se tačno, i nije važno. Ima li išta gore od udisanja dima i mučnine od glupog pića. Kad bi se mama sabrala, pomirila se sa svima i sve bi bilo dobro i mirno kao prije.
Mama se opet rano probudila i zaboravila me nahraniti. Ali više ne plačem. Navikla sam da ljudi ne obraćaju pažnju na mene. Mama se obukla i otišla negdje.Hodala je i plakala, a prolaznici su se okretali u njenom pravcu i šaputali o nečemu. Mama je prišla nekoj nepoznatoj zgradi. Prije ulaska se prekrstila i na glavi vezala maramu. Unutra je bilo puno ljudi. Neki su palili svijeće, neki su se molili. Mama je uzela svijeću, stavila je ispred ikone i počela nekoga omalovažavati da joj oprosti, da ne želi nešto, ali nije imala drugog izbora. Kako se moja majka čudno ponaša, nikad prije nije dolazila. Čudno mjesto, ali mi se sviđa. Zašto mama traži oproštaj. Možda me je zato uvrijedila i nije me nahranila. Da li je zaista došla sebi i da li će se vratiti tati. Može li zaista biti dobro?.
Konačno, mama je završila molitvu i napustila zgradu. Na ulici je skinula šal, stavila ga u torbicu, uhvatila auto i odvezla se nekamo.
Počinjem da dobijam mučninu od kretanja u autu. Vrti mi se u glavi. Opet se osecam lose. Konačno, auto staje i mama izlazi u neku zgradu, još čudniju od prve. Ljudi u bijelim mantilima i smiješnim kapama na glavama jure okolo. Ali iz nekog razloga sam uplašena i skupljam se u loptu. Mama ulazi u zgradu i hoda negdje dugačkim hodnikom. Prilazi čovjeku u bijelom mantilu, on je uzima za ruku i uvodi u kancelariju. Tamo stoje još dva doktora. Unutra je kancelarija sva bela, u sredini je nešto kao krevet, a iznad nje gore lampe. Počinjem da se još više plašim. Tako sam uplašena, mama. Iz nekog razloga ponovo počinje da me boli srce.
Doktori stavljaju moju majku na ovaj čudan krevet, koji zovu „operacioni sto“, zatvaraju vrata ordinacije i počinju da se pripremaju za nešto.Jedan od doktora donosi gvozdeni poslužavnik na kojem su položeni zlokobni predmeti: neki noževi i ogromna klešta. Gospode, šta će oni?. Šta sve ovo znači, šta moja mama radi ovde?. Da li je htela da me uplaši. Nema potrebe, ljubavi moja, već sam jako uplašen. Tako želim da se rodim, odrastem i da ti pomognem, samo nemoj da mi ovi doktori išta urade, molim te, jer te mnogo volim!.
Odjednom doktor uzima špric i ubrizgava nešto mojoj mami. Nekoliko minuta kasnije ona zaspi. Ali ja ne spavam, sve vidim, sve osjećam. Doktori uzimaju svoje zloslutne instrumente u ruke i saginju se nad mamom. Bože, šta se dešava?.Zašto sam tako uplašena, zašto mi suze teku i moje malo srce tako boli?.Zašto ove lampe tako strašno gore, i zašto njihova svjetlost kao da gori pravo kroz ja. Šta ovi ljudi u belim mantilima smeraju, za šta se spremaju i zašto su moju mamu uspavali?. Nikada ne bi dozvolila da mi se uradi nešto loše, voli me.
Doktor uzima pincete i zabija ih u mamu. Gospode, već su blizu mene. Stisnem još jače da me ne uhvate. Ali i dalje mi dodiruju nogu i iz nje curi krv. Bože, kako je bolno. Uhvatim se za nogu i pokušavam nekako zaustaviti krvarenje. Ali sve je beskorisno - rana je preduboka. Kako mogu da probuše moju nežnu kožu svojim gvozdenim kleštima. Toliko me boli, zašto su tako okrutni i bezdušni?.Mama, gde si, zašto spavaš i nećeš da ih zaustaviš?.Radije bih ostao u ovom prljavom i smrdljivom stomaku, ali ne želim da umrem. Molim te, nemoj. I opet plačem, i opet me nemilosrdna klešta udaraju, ovaj put u moju bespomoćnu prsa.
Krvi je sve više. Osećam se kao da umirem. Kako me boli Gospode, zašto mi to rade, šta sam ja kriv?. Zašto toliko patim?. Ne plačem više- vrištim, iako imam sve manje snage, i osjećam kako me život postepeno napušta.
Sada se ponovo pojavljuju klešta. Bacam se na njih svom snagom, ali čelik je mnogo jači od mojih krhkih malih ruku. Pinceta zgrabi moj tanki vrat i izvuče ga. Nema snage odoljeti i zaplakati. Ionako me niko neće čuti. Gušim se, krv mi curi iz tijela. Lekari su me izvadili iz majčinog stomaka, ali ja sam već mrtav.
Doktori ravnodušno gledaju moje ostatke i bez grižnje savjesti ih bacaju u kantu za smeće, a nakon nekog vremena moja majka je prebačena na drugo odjeljenje. Uskoro će se probuditi i otići kući. Sve će biti kao pre, samo nikad više neću biti u njenom stomaku, nikada se neću roditi i odrasti. Zauvek ću ostati ovde, u kanti za Moja sopstvena igra. Nikada neću moći da je zagrlimzagrli je i poljubi je. Nikada neću ići u vrtić ili školu. Moja mama nikada neće videti moje prve korake, nikada neće čuti moje prve reči i nikada neće saznati koliko sam je voleo.