Bič za djevicu

Mozak: - Ups. Pogledaj kakva riba!

Član (flegmatik): – Gdje?

Mozak: - Izlazi, izlazi!

Član (tromo): - Ah. Ništa tako.

Mozak (ogorčeno): – Kako to misliš „ništa tako“. Pogledaj te sise. Guza je okrugla, tako ukusna. Moram hitno da zalepim!

Član: - Samo naprijed, ljepilo. Samo ne kao prošli put. Trebalo je tako nešto izvaliti. "Djevojko, hajde jebimo." Niti zdravo tebi niti hvala meni.

Mozak: "Sve si ti kriv." Ko je ustao u pogrešno vrijeme. A kad ustaneš, teško mi je da mislim. Sva krv ide tebi, kopile!

Član: - Jesi li htela da krvarim. Pa, hvala!

Mozak: – Ne mešaj se. Pusti me da razmislim kako da joj priđem.

Član: - Ah. Pa hajde. Razmisli. Neću se mešati.

Mozak: - Već si na putu!

Član: - Šta?

Mozak: - Ustao si!

Član: - O, izvinite. Setio sam se preksinoć.

Mozak: - Da. Prekjuče smo to dali džezu!

Član (ogorčeno): - Ne “mi”, nego ja. Skoro si upropastio celu stvar. Moram da uđem u ženu, a vi ste u ovom trenutku nestrpljivi da razmišljate o poslu!

Mozak: - Pa šta sam mogao. I, morate priznati, bilo je to elegantno rješenje!

Član: – Baš me briga kakva je tvoja odluka. Znaš kako sam morala biti pod stresom. Najvažniji trenutak je kada naciljate. Sve misli treba da budu koncentrisane na Moj deda prvi deo - Pa izvini.

Član: - Ma, šta nije u redu. Samo me je neoprezno zgrabila rukom. Jučer je bol bio jednostavno nepodnošljiv!

Mozak: – I ja sam imao bolove. Ali ne juče, nego prije tri dana!

Član: - Da. I rekao sam ti: seks i piće su nespojive stvari. Ko ti nije dao da me saslušaš?!

Mozak: - Da sam uvek slušao samo tebe, da li znaš gde bismo sada bili, sa svim ostalim delovima tela?

Bubrezi (iznenada se mešaju): - Momci, možda da popijemo pivo, a?

Član i Mozak (uglas): – Sha. Zašto se miješate u razgovor između dva upravljačka tijela. Mi smo u procesu!

Mozak: – Uvek Bič za djevicu mešaju kada ih ne pitaju!

Član: - Da. Pa gdje smo stali?

Mozak: - Stao si. Ispred vremena. Zapravo se čudno ponašaš. Kad ti ne treba, ustaneš i jednostavno me isključiš. Ali zapamtite tu plavušu. Oh, kakva je to bila djevojka. Samo riba. Pa, šta smo dobili. Da, visio si, izvini na poređenju, kako.

Član: - Dobro, dobro, sve razumem. Pa, bilo je nešto. ne znam šta me je spopalo. Mada ko je dao odriješene ruke dan ranije. Lično nemam ništa protiv masturbacije, ali morate uporediti svoje potrebe i moje mogućnosti!

Mozak: - Ko je znao da će se ovako desiti!

Član: – Šta je sa intuicijom?

Mozak: - Šta?

Član: - O, dobro, idemo. Slušaj, cura je baš slatka. cak se osecam kao.

Mozak: - Ali-ali-ali. čemu se žuri. Opusti se. Sprečavate svoje noge da hodaju.

Član: - Inače, neke žene to shvataju kao kompliment kada vide da je muškarac, kada vide ovo. ovo.

Mozak: – Neki, ali ne svi.

Član: - Vau, kako izgleda. Oči ti blistaju, ha?

Mozak: – Da. Slušaj, u toku je!

Član (uzbuđeno): – I kako se to radi!

Mozak (iritiran): - Smiri se. Spasi se, znaš zašto.

Član: - Lako ti je reći "smiri se". Šta sad da radim, nikako ne eregi.u smislu da ne reagujem?

Mozak: - Reaguj kad ti kažem!

Član: - Nema veze. E, samo da nemaš komplekse, moraću da radim sedam puta uveče!

Mozak (sanjan): - Bilo bi lepo.

Član: - Jebi se. Umrimo zajedno cijelim tijelom.

Mozak: - Ali dostojanstveno ćemo završiti naše postojanje. Dobro, nemoj mi odvlačiti pažnju, devojka tamo se skoro istopila. Teško mi je da gledam i tebe i tvoj jezik u isto vreme. Mada, inače, u nekim slučajevima si veoma zamenljiv!

Član: - Dobro, dobro. Podsjetiću te na ovo kad se opet ugrizeš za jezik. To sam JA sa kojim ćaskaš. U svakom smislu te riječi.

Mozak: - Jebi se. Curo, zar mi nećeš reći.

Član (tiho za sebe): - Pa. Najodvratnije je počelo. Dok je ne nagovori, dok se ne vrate kući, on će, ne daj Bože, početi da joj čita još poezije. Stavite me u trans. Kad bi samo ove žene jasnije davale verbalne signale. Nejasno je da li ona nešto želi ili se pretvara. Tokom ovog razgovora ustaćete i dole stotinu puta, a ja više nisam u godinama da se zagrejem pred proces.

Mozak: - Šta mrmljaš tamo?

Član: - Kako da znam šta ova riba mrmlja. Oh, dolaziš li kod mene. Ne obraćaj pažnju, samo sam ja sa sobom.

Mozak: - Pa možeš li tiši. Gušiš me. I znaš, dušo, na primjer, kod Bajrona.

Član (zijeva): - To je to, pokrenuo sam orgulje. To sam znao. Kao što neke ženke homo sapiensa naziva "suncem". Da mi se bar jednom normalno obratio. Umorna sam. Verovatno ću odspavati. Inače će joj pričati o Bajronu tri sata, ni manje ni više.

Mozak: – USTAJMO!!!

Član (uplašeno): - A. Šta. Ko je tamo?

Mozak: Zašto visiš. Vrijeme je za posao.

Član: - Volite da igrate trikove. Hajde, golubice, počnimo. Ima predigre i drugih sranja. I stići ću.

Mozak: - Kakvo "ja ću stići". Ležali smo tamo desetak minuta. Mlada dama ne samo da je zrela, nego je i prezrela. Sada će klasifikovati celo telo ili kao gej ili kao impotentno!

Član: - Shvatio, shvatio. Pa neka bar da glas, jauci tamo su erotski, ili rade rukama.

Mozak: - Hajde, momče, ustani. Ja vjerujem u tebe!

Član: - Pa, bar jednog dana. I-i jednom. Eeeh!

Mozak: - Pa?

Član: - Čekaj. Eeeh!

Mozak: - To je to. Osećam, osećam. Krv juri, teče.

Član: - I procuri.

Mozak: - Šta?!

Član: - Neću nešto. Hajde da joj pričamo o Bajronu. Iako da, malo je vjerovatno da će me probuditi. Nego, naprotiv. Pa, pogledajte tamo pornografiju.

Mozak: - Šta, da joj ponudim odmah. Jesi li lud?

Član: - U redu, nije prihvaćeno. Kako su nam ruke. Da li rade?

Mozak: - Da, sa svih deset prstiju. Slušaj, ona već počinje nešto da sumnja. Čak sam i prestao da stenjam!

Član (sa nadom): - Možda je umrla. Ili u dubokoj nesvjestici. Ovo bi bila najbolja opcija. Probudila se, a mi smo joj rekli: "Draga, bila si super!" I sačuvaćemo obraz, i nećemo se morati naprezati.

Mozak: – To je to, ruke joj više ne stoje. Pokušava da se poljubi. Ovo je već prvi znak da je vrijeme. Kako si?

Član: – Glavno je da ne paničarite. Možemo sve. Još uvijek smo vau. Mi smo samo klinci kad možemo. Hajde, pomozi mi. Setite se kakva erotika.

Mozak (nesigurno): – Nešto od Tinto Brass?

Član: - Da, pogotovo onaj snimak gdje je glavni lik ostao samo u čarapama i zaštitnoj opremi broj jedan. Oh slika!

Mozak: - Gaaah!

Član: - Hihi.

Mozak: - Oh, da. Cool film.

Član: – Nemoj mi reći. Samo što me sećanja na njega ne inspirišu posebno. Mislite li da izgledam isto tako razvratno.

Mozak: Stani. Ostavite negativnost po strani. Misli pozitivno. Hajde, draga moja. Pa, seti se kako si bio zgodan pre dve nedelje. Retko kada uspete da ostavite dve devojke potpuno zadovoljne odjednom. Pa, dao si sve od sebe, pametnjakoviću moj!

Član: - Ooh. Da mogu. Mogu. Mogu ovo uraditi!!!

Mozak: - Da, da, da. Kakav si ti super momak. Ili se seti šta je ona crvenokosa devojka rekla o tebi kada se zabavljala sa tobom. Sjećaš li se šta ti je šapnula. Sve je u naletu strasti!

Član: - Vau. Da, nastavi. Skoro sam gore!

Mozak: - I onaj nepristupačan o kome sam ja. to jest, mi smo, naravno, pričali dve nedelje. Ali kako je nakon toga vrištala!!!

Član (spušta): - Pa ti si budala. Tražila je od nas tri puta zaredom. Ovde smo se osramotili.

Mozak: - Ne, ne. Čekaj. To je to, ostavi to. Ne pričamo o njoj. Hajdemo. Imali smo mnogo pobeda. Ti i ja smo najbolji!

Član: - Da, tako je!

Mozak: - Mi smo samo čudovišta!

Član: – DA!!!

Mozak: - Mi smo pastuvi!

Član: – Inače!!!

Mozak: - Najbolji smo!!!

Član: - Nema tržišta!

Mozak: - Vidite, već ste u punoj borbenoj gotovosti!

Član: - Moramo hitno da uđemo u to prije nego što se sjetite bilo čega drugog. A-i, jedan. Ah, prokletstvo!

Mozak: – Ne žurimo, ne žurimo. Možemo ovo. Glavna stvar je da me ne iznevjeriš. Mi smo najbolji. Kakva budala. Zašto to ne može režirati svojom rukom?!

Član: - Oh.

Mozak: - Odmah ću ti reći "oh". Pa, ne opuštaj se. Naprijed!

Član: - Oh.

Mozak: - Fuj. To je to, unutra smo. A sada - polako, malo po malo. Glavno da ne iskočite. Hajde, dečko!

Član: - Idemo. Ispada!!!

Mozak: - Ura!!. To je to, isključujem se. Hajde, druže, nemoj nas iznevjeriti.

septembar 200

Brbljivac je božji dar za špijuna. To ljudi ponekad kažu. Dok sam radio u farmaceutskoj kompaniji, nekako sam dobio još jedan zadatak. Zadatak je bio poznat po formi, ali neobičan po sadržaju. Pod strogim nadzorom vlasti bilo je potrebno isporučiti cijeli glavni asortiman kontracepcijskih sredstava i drugih intimnih proizvoda koji se prodaju u ljekarnama u centralnom okrugu Moskve. Tako da će nadležni uvidom u ovaj asortiman shvatiti na koji način su naši sunarodnici u nepovoljnom položaju, a na koji ne. Ranije sam morao da kupujem sve što je bilo, tablete protiv glavobolje, drugi put – tablete protiv zatvora i tako dalje, srećom uprava je izdašno izdvajala novac. Uostalom, ovo ne možete kupiti svojim novcem?

Isti taj zadatak Čekao sam_2 dio bio kreativan i zato sam odlučio da za partnera uzmem svog kolegu i drugaricu Dimku. Dimka je bio u nekim mislima o svojim stvarima, o ženskim stvarima, pa se nekako lako složio. Idemo, kažem, kit ubica, po kondome i ostale kite za ženske rupe. Ušli smo u auto i krenuli. Vozimo se centrom Moskve i nakon pedesetak, a ponekad i sto metara nalazi se apoteka. Uzeli smo plastičnu vrećicu i tamo stavili proizvode. Dimka kupuje, a ja se pazim da ja ne kupujem istu stvar. U jednoj apoteci su naišli na gelove i kreme za uzbuđenje. Nismo ih ranije kupovali. Dimka je počela da raspituje prilično atraktivnu prodavačicu za svrhu ove ili one tube. Ona mi dragovoljno kaže, ja stojim po strani. Ovdje je, kaže, dobro ovim gelom zapjeniti područje klitorisa, ubaciti ovu kremu dublje u vaginu, a toplina i uzbuđenje će doći u isto vrijeme, kao obilje u komunizmu. Pa, ukratko, dvije kapi votke u čaši vode i vas dvoje ćete se oznojiti. Dimka sluša i pravi pametne face.Farmaceut mu se približio preko tezge, sav pocrvenio i šaputao mu o nekakvom lijeku, koji ja nisam mogla čuti. Ali jasno je da će farmaceut prestati da propisuje taj lijek. Dimka je uzeo paket, okrenuo ga u rukama, vratio i glasno rekao da to njemu i njegovom prijatelju ne odgovara. Ova fraza je imala čudan učinak na farmaceuta. Pogledala je u mom pravcu, odskočila od Dimke i uštipnula da je bolje da pederi uopšte ne dolaze u svoju apoteku, nego da odu odavde do spomenika Plevničkim junacima koji je kod Politehničkog muzeja ili do Boljšoj teatar, gdje se druže svi koji se upuštaju u prevare. Nakon Dimkine izjave, mene i njega je zamijenila za homoseksualce. Naravno, ja bih lišio života homoseksualce, ove kućne radnike, posebno one koji se time ponose i reklamiraju svoju gej pripadnost gdje god je to moguće. I to je prirodno sa stanovišta prirode. Pokušajte kastrirati svog voljenog mačka, lišiti mu muškosti i izbaciti ga na ulicu.

Tako Iz bilješki u dnevniku - posvećeno Njoj će ga normalne mačke odmah ubiti. On nije životvoran, nije normalan, od njega nećete očekivati ​​ni potomstvo ni evoluciju. A prijateljstvo je vrednije od odnosu na ljude kažete fašizam - ne, priroda.

Dimka me je uvrijedio. Uzeli su mene, glavnog homofoba, za pedera. Nisam mu ništa rekao, ali mislim da ću Avantura dvije djevojke na gradilištu tebe izložiti pred strancima u ružnom, izopačenom svjetlu.

Obišli smo četrdesetak ovakvih apoteka, možda i više, vrijeme je da se vratimo nadležnima, inače već udaraju nogama i ljute se. A torba sa poklonima bila je toliko natečena i teška da su joj ručke spremale da puknu. Ne možete ga ostaviti u autu, biće ukradeno, i nećete se sećati šta ste kupili, a šta niste. Nečuvena glupost_1 paket sadrži dvije stotine vrsta kondoma, desetak intrauterinih uložaka, hidratantne kreme, dva ženska dildoa u boji govana, i tako dalje i tako dalje.Vidjeli smo drugu apoteku i odlučili da nakon toga idemo na posao. Ušli smo unutra. Dimka je otišla do pulta, a ja sam seo na nisku prozorsku dasku, u mojim nogama nije bilo istine. Stavio je torbu na prljavi pod. Dimka me je sa tezge pitala za neko sranje, a ja sam počela da preturam, tražeći sličan proizvod da ne bude duplikat. Neki starac je sjeo pored mene i strpao svoj laksativ ili fiksativ u sve džepove. Vidio je sadržaj mog paketa i pitao me zašto ti, dragi, treba toliko šupka. Bio sam u tom trenutku ljubazan, ljubazan i human, pa ga nisam poslao, nego sam rekao da otvaramo javnu kuću.

Za boračke i muške penzionere, pod pokroviteljstvom penzionog fonda. Mislila sam da će opsovati i otići, ali se nekako odmah uznemirio, trzao guzicom i pitao me kako da uskoro očekujem takvu radost. Navukao sam ozbiljno lice i rekao da se sva pitanja obraćaju glavnom osnivaču. Pokazujem na Dimku na šalteru, a ja mu samo radim kao vozač i utovarivač za selekciju kadrova. Djed ne posustaje, kaže, u kojim krajevima će se otvarati bordeli. Da, mislim, da kažem?

„Da, sa stambenim uredima i crvenim uglovima“, odgovaram dedi, „Ali treba li ti nešto?“ Baka ti ne dozvoljava?

"Baka daje, a ja ne uzimam", kaže seksualno zaokupljeni deda sa suzom u glasu. Kaže da je ostao samo penicilin i paučina, a on bi volio mladu curu, punačku i nisku. I sam je visok, oko sto pedeset kad skače, ne više.

- Gde ću sa penzijom (tako sam rekao)?

Bilo mi je žao dede, ali ne mogu da stanem, jezik mi je kao metla. Sve što kažem je promišljeno. Koštaće te, deda, deset rubalja, najviše petnaest, na predpraznične dane podići će na četrdeset.Ovo pitanje sada rešavaju osnivač (pokazujem na Dimku) i sponzori. Penzijski fond će platiti ostatak. Vlada je u tajnom rješenju u potpunosti rezervirala sredstva za ovaj problem.

Djed je izgledao četrdeset godina mlađe. Pusti me da pomislim da ću ostatak svojih dana živjeti u radosnom iščekivanju do svoje neizbježne smrti. Evo Dimke dolazi.

- Kako da te nađem. – zadovoljno pita deda.

„Dim, daj svom dedi vizit kartu“, kažem.

- Šta dođavola. – iznenađen je novopečeni osnivač.

Da, kažem, kćerka mog djeda je direktorica velike veleprodajne kompanije za tablete, možda bi dobro došla.

Naivni Dimka je svoju vizit kartu predao dedi. Djed ga je zgrabio kao sedam puta povećanu penziju i odjurio prema izlazu. Izašli smo van, utovarili kompletan seksualni asortiman u auto i krenuli na posao. Onda sam se ugrizao za laktove. Kad bi se sve ovako završilo. Ne!

Djed je očito ispao izuzetno pričljiv i društven. Sljedeće jutro na poslu obilježilo je zvonjenje telefona bez slušalice. Za sekretaricu su pozivi bili vrlo uvredljivi i pomalo nerazumljivi.

- Ima li slobodnih djevojaka. - pitao je telefon nazalnim glasom, - U ulicu Kosygina, takvu kuću, pošalji bistru djevojku, inače je teško hodati do stambene kancelarije, noge me bole od vremenskih prilika.

Sekretarica je prvo pitala gdje dovraga zoveš, ali se onda umorila i počela je bacati cijev. Vlasti su se pokazale upola pronicljivijima i odlučile su da su neke novine greškom dale naš telefonski broj u rubrici „Dokolica“. Odlučili smo da sačekamo jedan dan, a onda ćemo kontaktirati telefonsku centralu. Ne pre rečeno nego učinjeno. Sutradan je bilo ukupno oko pet poziva, ne više, i odlučio sam da je šala za mene prošla nezapaženo i bez posljedica. Bio sam sretan rano.Otprilike dva dana kasnije javlja se hromi stražar sa našeg punkta i kaže da su njegovi rođaci dovezli do Dimke, a da je on, stražar, pustio te rođake džipom na teritoriju fabrike u kojoj iznajmljujemo sobu. Dimka se vratio četrdesetak minuta kasnije. Pomalo misteriozno. Zamišljen i tužan. Iako sam svoju savest još u šestom razredu zamenio za gumicu, u sadašnjoj situaciji odlučio sam da ispričam Dimku o njegovom neočekivanom imenovanju za osnivača bordela za penzionere. Dimka je dugo i namjerno, doduše samo na riječima, ulazio u intimne odnose sa mnom i mojim najmilijima oba pola sa raznim perverzijama, a onda mi je rekao da rođaci u džipu žele da budu dio takvog isplativ događaj ugađanja pohotnim starcima na račun novca državnog penzionog fonda.

„Doći će sutra po odgovor“, šapnuo je moj potpuno potišteni drug.

Pošto će mu biti teško da svojim slomljenim rukama pokupi izlomljene zube sa asfalta, odlučio sam da idem sutra s njim.

Sutradan su, kako je i obećano, stigli predstavnici zainteresovane organizacije. Izašli smo u dvorište, ne očekujući ništa dobro za sebe. U blizini džipa koji je stigao stajala su dva buhenvaldska krupna muškarca. Čak bih i ja, koji nisam bio nimalo atletski, obojicu ubio šmrcvom iz jedne nozdrve.

„Ostali su stigli“, prošaputa Dimka.

"Momci, hajde da se dogovorimo", počeo je veoma mršavi.

„Bolje da razgovaraš s njim", počela je Dimka pokazujući na mene. „On je sve smislio."

„Svježa ideja u našem poslu“, uključio se u razgovor jači dječak.

Razapinjao sam se pred njima petnaestak minuta. Počeo sam od samog jutra tog nesrećnog dana, završavajući sa poslednjim minutama. Momci su bili čisto konkretni i moje brbljanje nije ostavilo nikakav utisak na njih.

- Da, bila je to nesrećna šala. – rekao sam iscrpljen.

"Pokvarena čaršija", rekao je potpuno mrtav, poništavajući moj govor.

“Mi obezbjeđujemo kadrove, vi nama trideset posto”, dodao je drugi. I da potvrdi svoje riječi, pokazao je nešto nalik pištolju iz džepa. Argument je bio težak.

– Kakve snimke imate. – uključila se u razgovor Dimka koja je do tada ćutala.

- Dobro ste shvatili trik. – obradovao se onaj ko je jači.

Okrenuo se prema džipu i zazviždao. Zadnja vrata su se otvorila i iz njih su izašle dvije ženske osobe.

„Evo za početak“, rekao je zviždač, pokazujući prstom u žene.

"Imamo nešto nelikvidnih zaliha", podržao je drugog goblina svog druga.

- A u slučaju koji ste vi započeli, oni će odmah doći.

Kao da su čule šta pričaju o njima, devojke koje su stajale pored džipa krenule su prema nama.

„Ona koja ima četrdesetak metara je Tilda, a druga Zubastić“, požurio je da ih predstavi mršavi.

– Kao Ronaldo, ili šta. – skromno je podržao razgovor Dimka, vređajući poznatog fudbalera.

Bila sam tužna zbog slike koja mi se ukazala. Noć. Klijenti se voze do mesta sa prostitutkama u kolima i, na znak majke, devojke se postrojavaju pod farovima, a pored njih stoji fudbaler Ronaldo u fudbalskoj uniformi, u čarapama i čizmama. Ne bi bilo povratka sa ove tačke. A ako bi i Zidan stao pored Ronalda, onda bi devojke mogle da budu potpuno izbačene kao nepotrebne.

Djevojke su prišle bliže.

„Ne uzimaju ih“, nastavio je veoma mršav muškarac, „ne uzimaju Tildu jer se boje da ga probuše zbog njene veličine, a Zubastić.“

Dimka i ja smo pogledali drugu heteru. I kao naređeno, nasmiješila se.Očekivao sam da vidim blistav osmeh konja i krive zube, na osnovu njenog nadimka, ali se ispostavilo da zubi nisu bili samo veličine konja, već su pored toga rasli horizontalno, skoro pravo napred.

- Gde si ti, zubima, u bande. – s pravom je bila ljuta Dimka.

Ali Ronalda je samo pokazala zube, uperivši zube bodeža u Dimku.

„Vode je jednom godišnje na egzotične stvari“, prokomentarisao je goblin jačim glasom, „i tako ona trči po votku i pravi sendviče za devojke koje stoje na autoputu.“ A za vas, za stare prdeže, to je slatka stvar. Može da pere veš i pod. I kako jaka. Dimka i ja, ne shvatajući o čemu pričamo, pogledasmo se. A goblini su rekli da su ga jednom u mraku dali pijanim policajcima, ionako, kažu, besplatno. Ali oni su se vrlo brzo vratili i bili su strašno ljuti. No, rekli su da se dežurni na odjeljenju popeo na nju, ali kada je zabio glavu u njene dvosjekle zube, polomio je službenu značku kape na kapi na pola, a to košta, za razliku od Ronalde. Policajac je pitao Ronaldu gde može da nabavi novu, a ona je nepromišljeno odgovorila u rimi: „Gde, gde. zvijezda."

Policajac se zapravo naljutio i od ljutnje ju je zabio prugastim štapom u njenu rupu koja je uvijek bila slabo oprana. Bocnuo je, bocnuo, ali se povukao, ali nije mogao da ga izvuče. Ronalda se uhvatila za štap do smrti. Policajac je vukao i vukao, ali nije mogao da ga izvuče. Gubitak službenog osoblja nije bio dio njegovih planova, pa je pozvao svoje saborce. Tako su samo njih trojica spasili štap, kao u bajci o repi.

"Očigledno ima još strašnije zube u rupi", zaključio je priču mršavi makro.

Saznali smo i da smo jednom zaposlili Ronalda za slijepog agronoma.Čak je i živela sa njim nedelju dana, iz sažaljenja, ali onda ju je izbacio kada je umesto semena od njega grizla retko seme, za šta je agronomu u Dvorani kolona dodelio Staljinovu nagradu od samog dede Kalinjina.

Nastala je neprijatna pauza u našem razgovoru. Momci koji su stigli nisu hteli da razumeju šalu humora koju sam napravio, jer nisam znao šta da im ubedljivo kažem. Dimka je priskočila u pomoć.

– Kakvo obrazovanje imaju vaše krpe za pranje veša. – upitao je zbunjene dečake.

"Ja znam da čitam", uzviknula je tiha Dylda s ponosom u glasu.

– Znate li kako se stavlja klistir. – zbunila ju je Dimka.

- Šta je bilo, momci. – zauzeo se mršavi goblin za svoje biračko telo.

„Da, jednostavna je stvar“, nastavi Dimka, „uslov za naše davaoce je medicinsko obrazovanje!“

- Šta dođavola. – gotovo istovremeno uzviknu posetioci.

Ali Dimka je bila odlična. On im je lično rekao da u povelji našeg ugašenog JSC “Dryuchba” stoji da, ako je potrebno, zaposleni mora dati injekciju i klistir, a klijent želi da pročita uvodnik iz “PRAVDA” u ulogama. Kod starijih osoba i srce i crijeva ostavljaju mnogo da se požele. A tu nam se nudi polupismeni patuljak i zubata kikimora, u čijoj rupi samo da lomimo orahe, a ne da negujemo starčeve pičke. Ako ovakav klijent umre, ko će biti odvučen na sud. Pridošlice su se potpuno ugasile.

"Regrutujete na medicinskim fakultetima", ulijevao sam im nadu.

„Dobro, živite za sada“, rekao je jedan od njih, a cijela kriminalna četvorka je odšuljala prema džipu.

Kada je džip nestao iza zatvarajućih gvozdenih kapija, Dimka je rekla: Ili bi nas mogli naterati da i sami radimo kao pederi. Za prosperitet njihovog intimnog posla.

Bravo, necu mu se zameriti ubuduce. Neka ih barem za nekoga zamijene.