Mazohisti se nazivaju samo oni koji vole bič

Otprilike mjesec dana je prošlo od moje posljednje avanture. Često sam se prisjećao tog posljednjeg snježnog martovskog dana i mog ekstremnog izlaska. Naše sjećanje je čudna stvar - tada sam bio na ivici smrti i, činilo se, trebao sam se sjetiti upravo tragičnog dijela svoje avanture. Užas, strah, bol i poniženje - to su emocije koje su trebale pratiti moje uspomene na taj dan.

Čudno. Ali iz nekog razloga, upravo mi se orgazam najživlje utisnuo u sjećanje. Emocije seksualne prirode dodale su osnovne tonove boja složenoj paleti mojih osjećaja.

Potpuni stranci su me vidjeli potpuno golu. Uvek sam se plašio ovoga, plašio sam se da ću biti zatečen tokom golih šetnji. I tada sam se užasno uplašio kada se ovo dogodilo. I sada, kada se sjetim tog trenutka, to me uzbuđuje!

Grubo su me pipala dva para ruku, meni potpuno nepoznati ljudi. Dodirnuli su najintimnije dijelove mog tijela. U teoriji, trebalo bi da me je strašno sram sećajući se ovoga, ali osećam prijatnu toplinu koja mi ispunjava donji deo stomaka.

Bila sam vređana, ponižavana i izopačeno silovana, a kada se setim detalja ovoga, moja ruka sama poseže za macom, puna uzbuđenja.

I na kraju, činjenica da sam skoro ceo dan provela potpuno gola na hladnoći, činjenica da su me silovali pravo u snegu - krv bi trebalo da mi se ohladi. Nejasno je kako još ništa nisam zamrznuo. I prisjećajući se ovoga, dovodim sebe do nasilnog orgazma!

Ovaj dan je ostavio dubok trag u mom umu. Ali zašto u ovom kontekstu. Možda sam bolestan. Abnormalno?

Ispostavilo se da su se tog dana u meni ispoljile takve seksualne sklonosti kao što su egzibicionizam i mazohizam.Imao sam želju da budem gol i ranije, ali sam to radio potajno. Tu želju sam objasnio prirodnim razlozima, željom da se stopimo s prirodom i odbijemo odjeću koja ne štiti toliko naše tijelo koliko nas odvaja od „komunikacije“ sa vanjskim svijetom. Istovremeno sam sebe pripisao kampu naturista i nudista. Doživio sam zadovoljstvo od golotinje, od golotinje u prirodi, posebno od golotinje zimi, a snijeg je dugo bio jedini izvor mog zadovoljstva. Ali snijeg je također dio prirode. Snijeg mi je pomogao da izvučem ovu strast iz podsvijesti, strast za jedinstvom sa prirodom.

Ali na ovaj dan doživio sam još nekoliko strasti. Prepoznavši ih kao sebe, automatski sam sebe definisao kao perverznjaka.

Čini mi se da su sve seksualne perverzije, u većoj ili manjoj mjeri, svojstvene svakome od nas. Ustanovljeno upravo po prirodi. Ove strasti leže u nama i niču samo pod određenim, povoljnim okolnostima.

Stoga je pogrešno smatrati perverznjakom nekoga ko doživljava seksualno zadovoljstvo na drugačiji način od standardnog!

Ali čak i ako je to tako. Pa, neka. Pusti me da budem lud!

Ali niko osim mene ne zna za ovu abnormalnost. Uostalom, u drugom životu, u onom životu gde sam poznata kao skromna, vaspitana, inteligentna devojka, niko ne može ni da zamisli kakva sam kada sam sama sa sobom. Niko ne može ni da zamisli kakve mi misli dolaze u glavu.

Što znači da nemam o čemu da brinem. Samo treba biti oprezan i kontrolisati se, to je Pljuskanje zbog pušenja_1. I samo neka me neko pokuša nazvati perverznjakom.

Štaviše, glavni izvor moje bolne strasti, SNIJEG, postepeno je nestajao. Proleće je neizbežno dolazilo!


Lake.

Često sam se sjećao posljednje avanture. Nije bilo govora o pokušaju da se to ponovi - bilo je vrlo opasno. Ali želio bih da ponovim neke od njegovih trenutaka.

Ali, kao što sam već rekla, snijega je svakim danom bilo sve manje - glavni izvor moje seksualne radosti se topio.

Milujući se, zamišljala sam razne situacije Zamak mučenja 1 dio kojima sam se nalazila, davala na volju svojoj bujnoj mašti, ali ipak nije bilo isto. A moji orgazmi, po svojoj dubini i sjaju, bili su daleko od onih koje sam doživjela tog dana.

Milovao sam se raznim predmetima: krastavcem, bocom dezodoransa, bocom Pepsija. Trenirao sam svoju macu i mogao sam gurnuti Pepsi u nju naopačke. Volio sam ovaj osjećaj istezanja moje vagine - bilo je pomalo bolno i ugodno u isto vrijeme. I što sam bio uzbuđeniji u tom trenutku, bol je bio slabiji, a osećaj zadovoljstva snažniji.

Ali nije bilo moguće približiti se tim izuzetno snažnim senzacijama. Očigledno su izostali neki prateći faktori – osjećaj opasnosti, prisustvo vanjskih posmatrača. Ovi dodatni “stimulansi” su imali neku vrstu sinergijskog efekta u postizanju tog vrhunca užitka, koji ja jednostavno ne mogu postići.

Moje tijelo je bilo gladno novih avantura.

Ova sedmica u aprilu je bila izuzetno topla - temperatura zraka porasla je na +20. To je za sve bilo toliko neočekivano da su mnogi, ne stigavši ​​vremena da promene poziciju, nastavili da se oblače u tople jakne i kapute, dok su drugi već nosili majice.

U školi, na odmoru, čuo sam iz razgovora dječaka da u šumi još uvijek ima snijega, a šumsko jezero je i dalje pokriveno ledom. Još jedan plan je počeo da mi se nameće u glavi.

Odlučio sam da idem istraživati. Pobjegavši ​​sa druge lekcije, bacila sam torbu kući i krenula prema jezeru. Jezero je bilo locirano tako da se do njega moglo doći ili kroz šumu ili kroz periferiju grada, gdje se vadio pijesak i gradile nove stambene zgrade. Želio sam da napustim grad preko gradilišta i da se vratim kroz šumu i tako napravim kružnu šetnju preko jezera.

Lepo vreme, sunce i iščekivanje jakih emocija su me podstakli. Hodao sam i gledao se u izloge - definitivno sam se dopao. Farmerke su čvrsto pristajale na moje vitke noge i naglašavale moje malo, ali prelijepo dupe. Duga, plava kosa vijorila je dok je hodala. Tenisice su me elastično amortizovale pri svakom koraku, kao da me ubrzavaju.

Ali suvi gradski asfalt ubrzo je nestao i morali smo da hodamo, pažljivo birajući put, negde preskačući lokve. Nekako sam prošao kroz gradilište, patike sam skoro potpuno zaprljao u blatu. Ostaje samo spustiti se niz strmu padinu, u kamenolom i putem kojim se kamionima vozi do jezera.

U podnožju padine čekalo me iznenađenje - stopala su mi utonula do članaka u blatnjavu zemlju. Putem je u tom trenutku prolazio kamaz i vidio sam kako mu točkovi jedva probijaju put kroz debeli sloj blata. Ovo blato je bilo homogena U šumi slična cementnoj otopini, smeđe boje. Automobili koji su stalno vozili naprijed-natrag ovim „putem“ miješali su ovu masu. Nije Pokrajinska emisija na VHF_1 čak ni kolotečina – bilo je blata po cijeloj širini.

Pogledao sam u patike i, shvativši da nemam više šta da izgubim, zakoračio sam na cestu.

Tenisice su bile potpuno zatrpane u blatu. Osjetio sam kako mi se prljavština cijedi u cipele. Nivo mu je dostigao sredinu potkoljenice. Bila je hladna i gadna.

Hodao sam, visoko podižući noge, ispuštajući šmrcave pri svakom koraku. Ubrzo mi je bilo vruće, te sam skinuo laku jaknu, ostavši u majici. Do jezera je ostalo još kilometar i po, a ja sam već bio prilično umoran. Prolazili su kamioni, neko je trubio - verovatno su se pitali šta lepa i potpuno neprikladno obučena devojka radi na ovom mestu.

Odjednom se kraj mene zaustavio kiper. Iznad njegove kabine vijorila se ruska zastava.

- Hej, gde ideš. Možeš li me odvesti. – upitao je muškarac, četrdesetak godina, naginjući se kroz otvorena vrata kabine.

„Oh, hvala“, rekao sam, „Voleo bih da mogu da odem do jezera.“ samo ja nemam para.

- Da, ok. Uđi.

„Oh“, rekao sam, gledajući svoja prljava stopala skoro do kolena, „uprljaću ti ceo auto.“

Podižući stopalo na stepenicu, vidio sam kako mi se prljava masa polako slijeva niz nogu, Perverznjaci patika.

- Ulazi, ulazi. Ovde je već prljavo.

Nekako lupkajući nogama, popeo sam se u kabinu i zatvorio vrata. Krenuli smo.

- Zar se ne plašite da šetate sami po takvim mestima. - pitao.

„Trebalo bi da se nađemo sa prijateljima na jezeru“, lagao sam. Primijetio sam kako mi je iskosa pogledao prsa. Ne nosim grudnjake, a bradavice su mi se vidjele kroz tkaninu majice. Ko zna šta smjera.

Nastavio je iskosa da me pogleda, svlačeći me očima. I svakim njegovim pogledom, osjećala sam se sve manje obučenom. Osećaj opasnosti pomešao se sa osećajem blagog uzbuđenja - i moje papile su se izdajničko „stezale“.

„Stani na jezeru“, rekao je vozač, zaustavljajući auto.

Otvorivši vrata, skočio sam u blato.

“Hvala vam puno”, zahvalio sam se.

"Šta je to?" Čovjekove oči su procjenjujuće zurile u moje dupe. Shvatio sam da nije ostao u gubitku.

Kiper je krenuo i krenuo dalje. Pogledao sam nazad na jezero.

Fantastičan prizor - sunce sija svom snagom, nosim samo majicu, a jezero je skoro potpuno prekriveno ledom. Sunčevi zraci su iskrili, odbijajući se od ledene površine. Predivno i neobično.

U središtu jezera nalazilo se ostrvo od ogromnog krečnjaka raznih bizarnih oblika. Vrlo lijepo mjesto, koje su filmski stvaraoci dugo birali - ljeti su se često snimali filmovi. I fotografi su redovno dolazili ovdje na foto sesije. Pa, generalno, to i nije bilo ostrvo - do njega je s moje obale vodio pješčani pljuvač, širok 2-3 metra. Definitivno sam želio doći na ostrvo.

Da bismo došli do ražnja morali smo hodati još 100 metara kroz ovo blato, ili, alternativno, mogli smo hodati do njega po ledu. Sišao sam do obale.

Led uz obalu se otopio i krenuo oko metar od njega. Nisam imao šta da izgubim, stopala u patikama su mi bila natopljena blatom, i zakoračio sam u vodu.

“Brrr,” ispalio sam. Voda je bila užasno hladna. Utisak je dodatno pojačala činjenica da je vani bilo vruće i da je temperaturni kontrast bio veoma jak.

„Očisti se, ili tako nešto“, pomislio sam, gledajući kako prljavština polako, u tamnim oblacima, pada iza mojih cipela, uronjena u vodu.

Vratio sam se na obalu i počeo da izujem cipele. Gledajući uprljane farmerke koje su mi skoro dosezale do koljena, shvatila sam da za najbolje, moram i njih očistiti. A da biste to učinili, morate ih ukloniti!

Kao odgovor na ovu pomisao, krv je polako počela da juri u moju macu - osetila sam to od poznate topline koja mi se širila u donjem delu stomaka. Nisam imala gaćice, a kad bih skinula farmerke, našla bih se samo u Vika strapon i kustos, sa golom zadnjicom, naočigled svih.

"Iako", pomislio sam, oprezno se osvrćući okolo, "izgleda da nema nikoga."

Kamioni su vozili više, malo dalje od obale, a čak i ako su me vozači mogli vidjeti, to je bilo samo od pojasa naviše, a ako sam čučnuo, bio sam potpuno skriven od njihovog vidnog polja. Na jezeru su sjedili ribari, ali su bili prilično udaljeni i okrenuti leđima meni.

Gledajući okolo stjenovitu suprotnu obalu otoka, također nisam primijetio nikakvo kretanje.

Otkopčala sam dugme na farmerkama i rajsferšlusu i počela polako da ih skidam, nastavljajući da gledam okolo. Oslobodivši se farmerki, čučnuo sam - od straha da ću biti primećen i od uzbuđenja srce mi je brže kucalo.

Ušavši do gležnja u vodu, počeo sam da pratim prljavštinu sa patika, čarapa i nogavica pantalona. Nakon što sam očistio svu prljavštinu, izašao sam na obalu - noge i ruke su mi bile smrznute u ledenoj vodi i htio sam ih zagrijati. Sama mi je ruka dohvatila moju golu, vruću macu.

- A-ahh., - kakvo uzbuđenje.

Mojoj je mački bilo potrebno olakšanje od vrućine Kažnjavanje od strane muža za zlo napetosti, a moji ledeni prsti koji miluju nježne nabore bili su za nju pravi spas. Čučnuo sam, zatvorio oči i potpuno se prepustio svojim osećanjima, ne obraćajući pažnju na kamione koji su prolazili deset metara od mene.

Skoro sam dovela do orgazma, prestala sam. Stani, stani, stani. Još ću imati priliku da završim posao. Moramo se preseliti na ostrvo. Na ledu, metar od obale, bila je daska koja bi mi pomogla da se popnem na led - blizu obale je bila tanka i mogla se polomiti.

Navukao sam mokre farmerke do koljena, pokupio patike i jaknu i bosim nogama zakoračio u vodu. Voda mi više nije izgledala tako ledena kao prvi put. Pažljivo se popevši na dasku, izašao sam na led.

Led je bio labav, snježan i voden, a noge su mi ponekad tonule do gležnja u ovoj kristalnoj masi.Ova masa je bila prilično hrapava i miješenje bosih nogu nije donosilo zadovoljstvo. Bilo je mnogo ugodnije hodati bos po snijegu.

Stigao sam do ostrva, ali nisam mogao da izađem na njega - led se povukao sa obale ostrva mnogo više nego sa glavne obale, ovde je bio dublje, a daske nije bilo. Odlučio sam da prošetam po ostrvu u potrazi za pogodnijim mestom za „sletanje“. Noge su mi već bile prilično hladne, uprkos vrelom suncu. Hteo sam da stignem do obale što je pre moguće.

Ono što se potom dogodilo dogodilo se tako brzo da nisam imao vremena ni da uradim nešto. Led je pukao ispod mene, i ja sam strmoglavo uronio u ledenu vodu. Nekako sam izronio, udahnuo sam, ali nisam mogao ostati na površini - ledena voda, panika i nesposobnost da dobro plivam nisu mi dozvolili da to učinim. Ne sjećam se dobro šta se dalje dogodilo.

Već se sećam da sam sedeo na obali, goli ljudi oko mene, pričali nešto.

Postepeno mi je sinulo značenje njihovih riječi – predložili su mi da se skinem kako bih mogao utrljati tijelo votkom. Prećutno sam se složio sa tim, skinuli su mi majicu, skinuli farmerke i počeli da me trljaju po telu.

Toliko se različitih osjećaja pomiješalo u meni u tom trenutku da nisam mogao prepoznati ono preovlađujuće među njima. Šok, osećaj hladnoće iznutra i istovremeno osećaj toplote na površini tela, uzbuđenje od osećaja vanzemaljskih muških ruku na mom telu i istovremeno osećaj stida.

Došavši malo k sebi, pogledao sam oko sebe. Sjedio sam na peškiru koji je ležao na pijesku, a drugi peškir mi je bio prebačen preko ramena. Bio sam okružen potpuno golim ljudima, pet muškaraca i dvije djevojke. Svi su me gledali sa zabrinutošću i saosećanjem.

- Pa, kako si. - upitao je visoki i preplanuli muškarac. Sjeo je na koljena pored mene, pažljivo stavljajući ruku na moje rame.Glas mu je bio tih, insinuirajući i iz nekog razloga vrlo pouzdan.

„Sve je u redu, hvala“, odgovorila sam nesigurno. Bilo je nekako neobično osjećati se golo, okruženo ljudima koji su bili goli poput mene.



Nastavlja se.

[email protected]