Jedna trećina životne priče 2 dio 3

– Tata, vidi kako lepo lete!

– Asovi, profesionalci, svi naši piloti su profesionalci, dobro se pripremamo.

“Volio bih da mogu tako naučiti. kako želim da radim iste trikove kao oni.”

- Zhannachka, kćeri, ne zamaraj se ovim glupostima, djevojkama nije mjesto na nebu.

– Tata, ali ima žena pilota, pa čak i dosta.

- Naravno da ima, ali ih je malo.

- Tata, nauči me da letim!

"Kćeri, jesi li potpuno poludjela. Nikad ti neću dozvoliti da ovo naučiš."

Prolazili su mjeseci, dani i sedmice, došao je dan gostiju i praznik. slavili su Žanin šesnaesti rođendan.

Buka, muzika, nasmejani gosti, tata ispred cele parade. ćerka blista od sreće. veče se privodi kraju.

Auto. put i konačno kuća. Zhanna u prelijepoj Ljubavne price haljini pala je na sofu raširenih ruku. zatim, tužan, umoran pogled na oca.

- Tata, hoću da naučim da upravljam avionom, molim te tata, možeš sve, molim te, dozvoli mi, jer ne možeš da me odbiješ na rođendan.

- Bože moj, (otac je pokrio oči rukom), pa zašto ti ovo treba kćeri, pa daj da ti kupim novi auto, ako hoćeš i sportski auto, bit će dobar kao avion.

- Pa, tata, molim te, draga!

- Šta mi to radiš, huligane.

– Hvala tata (baci se na vrat i poljubi ga u obraz)

– Gde biste voleli Viktora Andrejeviča?

– Prvo ćemo u gradsko veće, a onda na aerodrom.

- O, zdravo Viktore Andrejeviču, iz kog razloga ste došli kod nas?

- Zdravo Pavle Mihajloviču, imam nešto nezvanično sa vama, uzmite konjak pa ćemo razgovarati.

- Evo Viktora Andrejeviča, posluži se.

– Hvala, veoma zahvalan, pa Pavle, svrha moje posete je sledeća: Zhanna želi da leti.

- O, da, nema na čemu, jer sve je u vašoj moći, a ne u mojoj, biće obezbeđen bilo koji avion, i to sa najiskusnijim pilotom, da se ne plašite za bezbednost svoje ćerke.

- Ne, Pavel, nisi me razumeo, ona hoće sama da leti, našla je takav hir, pa tražim iskusne instruktore na privremeno korišćenje.

- Ma, u tome je stvar, pa ne mogu ni ovo da ti odbijem, iako je ovo glupa odluka.

- Pa, nije na vama da odlučujete da li je glupo ili nije.

– Pa koga biste voleli da vidite kao učitelja svojoj ćerki?

- Da, barem Swifts.

- Da, dobar izbor.

- Pa, odlučili smo, pa, generalno, pričaj sa momcima, doći ću neki dan i opet ćemo o svemu razgovarati.

- Dogovoreno!

Te večeri na aerodromu.

- Halo, Igore?

– Zdravo Pavle Mihajloviču, šta dugujete?

- Pa Igore, zovi momke i za dva sata na aerodrom, sa mnom.

- Šta je hitno?

- Igore. Narudžbe se ne raspravljaju!

- U redu, stižemo za dva sata.

- Čekam.

Dva sata kasnije.

- Pametni ste, uđite, uđite, sedite i razgovarajmo. Imam za vas važan zadatak koji mi je odozgo dao lično vrhovni komandant.

- Svi obraćamo pažnju.

– Ali zadatak je specifične prirode, dobro, preći ću na ono glavno, Viktor Andrejevič želi da naučite njegovu kćer da upravlja avionom.

– Ali to nije naša nadležnost, mi nismo instruktori.

– Narudžbe se ne raspravljaju!

- Izvini.

- Dakle, sutra će Viktor Andrejevič doći ovamo u pet uveče, tako da će svi biti ovde kao bajoneti. Sve jasno?

- Da.

- Da.

- Da.

- Da.

- Da.

- Pa, to je odlično. Igor ostani, svi ostali su slobodni!

Svi su otišli, ostala su samo dvojica.

- Igore, ti si najiskusniji od svih, tako da je odgovornost za predstojeći zadatak na tebi, razumem da se za tebe čak može reći da je ponižavajuće učiti devojku da leti, ali svi smo mi primorani ljudi, a mi smo dužni da ispunjavamo hirove onih na višim pozicijama.

„Da, sve razumem, naređenje je naređenje, hajde da je naučimo da leti.”

– O da, potpuno sam zaboravio, Viktor Andrejevič je, ako uspe, obećao da će unaprediti sve u rangu i dati bonuse sa pet nula u zelenom ekvivalentu.

- Pa, ima prednosti u ovoj avanturi.) )

- Bez sumnje.)

- Igore, pazi da me ne izneveriš, drži situaciju pod strogom kontrolom i zapamti da je ovo jedina ćerka glavnog komandanta!

- Sve razumem, dozvolite mi da idem?

- Idi, i sutra, kao bajonet, u dogovoreno vreme.

Sljedeći dan je počeo.

- Tata, šta da obučem, šta da odaberem?

- Gospode, kćeri, ideš na aerodrom, a ne na druženje, liči na majku, obuci nešto jednostavno.

- Dobro tata, i hvala još jednom) )

- Hajde, hajde brže.

Crni mercedes sa zatamnjenim staklima stao je u blizini hangara na aerodromu.

- Zhanna, sedi za sada u auto, idem da razgovaram sa ljudima koji će te naučiti, kasnije ću te zvati.

- U redu tata.

- Zdravo, kolege piloti.

– Želimo vam dobro zdravlje, druže vrhovni komandantu ruskih oružanih snaga.

– Mislim da ste upoznati sa svrhom moje posjete.

"Tako je, druže glavni."

- Divno. Predlažem da privremeno pređemo na neformalni ton, jer ćemo razgovarati o vašem zadatku.

– Nemamo ništa protiv.

– Yardov, da li se slažete da moju ćerku naučite da vozi avion?

– Slažem se, ne brini.

- Mitrofanov, da li se slažete?

- Slazem se.

– Da li se ostali slažu?

- Da gospodine.

- Pa, drago mi je.Ali zapamtite, ako i jedna dlaka padne s glave moje kćeri, onda ćete svi izgubiti glavu!

Sve jasno?

- Da, razumemo sve.

(Viktor Andrejevič je nešto šapnuo u svoj mobilni telefon i minut kasnije njegova ćerka je ušla u hangar)

– Upoznajte me, kćeri Žana.

Nakon očevih riječi, svi piloti su redom prišli njegovoj kćeri i predstavili se.

- Igor.

- Drago mi je.

- Artyom.

- Jako lijepo.

- Andrey.

- Zdravo.

– Evgenij, možeš samo Ženja.

- Drago mi je što smo se upoznali.

- Aleksandre, možeš samo Saša.

Igor: – Viktore Andrejeviču, kada želite da počnemo da treniramo?

Viktor Andrejevič: – Mislim od predstojećeg vikenda.

Subota je rano ujutro, Zhanna leži u krevetu i ćaska sa svojom prijateljicom na telefon.

- Olese, možeš li zamisliti da ću letjeti!

- Kul, ali kojim avionom?

– Vjerovatno sam ga preuzeo na nekom sportskom uređaju.

- Cool. Jesu li piloti lijepi?

- Pa Olese, kakva je razlika da li su lepi ili ne, pa makar i Kvazimodi, glavno je da predaju.

– Eh Žanka, nepopravljiva si, ne možeš biti tako realna.

- Ma hajde, pa idem da se spremam, uskoro će doći auto po mene, idem na aerodrom.

- Pa samo napred, bježi, obavezno se javi uveče i reci mi kako će sve proći!

- Ok, bežim.

- Pa, Zhanna, idemo na aerodrom.

- Da Miša, idemo.

Mala pod-tačka, reći ću vam o Zhanni: Zhanna, šesnaestogodišnja djevojka, nije visoka i ima dugu, tamnu, kovrdžavu kosu sa trešnje-smeđim očima i nikako nije loše građena za svoje mlade Dob.

Auto se zaustavio u blizini istog hangara.

- To je to Miša, pobegao sam. Nazvat ću te i reći ti u koje vrijeme da dođeš po mene.

- Dobro.

Auto se brzo udaljio od hangara, a Zhanna je duboko udahnula i krenula prema hangaru; vrata su zaškripala i ona je ušla.

U hangaru je bilo tiho, samo su negde u dubini zveckali neki komadi metala i čuli su se prigušeni glasovi.

Plavo nebo iznad mene. Ashgabat. 1982

- Hej, dečko, stani!

Okrenuo sam se. Turkmeni. Tri osobe. Oni trče.

Prekasno je da pobegnem.

Oni trče gore. Dvojica su starija, jedan je isti.

- Išta novca?

Naravno da ima novca. Dvadeset pet kopejki.

Dvadeset u jednoj čarapi ispod pete.

I pet kopejki, u drugoj čarapi, samo stežući prste na nogama.

Ali oni još ne moraju da znaju za to.

“Ne”, kažem, “ne, jeo sam to u kantini.”

Proučavaju me, pitaju se da li lažem ili ne.

Moje lice je iskreno i otvoreno.

– Šta ako ga pronađemo. - kažu standardne formulacije.

- Tvoj će biti. – Automatski ponavljam rečenicu koju izgovorim 100 puta.

(Skoro kao pozdrav. Salaam alejkum - morate odgovoriti. Malekum vassalam)

Uobičajeno mi preturaju po džepovima, ali mi ne ulaze u čarape. Zašto. - Misterija.

- Idi, sledeći put kad te uhvatimo, udarićemo te u vrat!

„Pa, ​​dobro“, pomislio sam i nastavio dalje.

Dvadeset pet kopejki je uzbuđenje.

Da li ste pokušali da se naduvate za 25 kopejki?

Kolač od kreme - 22 kopejke. Gazirana voda - 3 kopejke.

… Ako se pojave, razbit ću CD i boriti se s njim.

Slabo, ali i dalje utjeha za sebe. Da, za svaki slučaj.

Ali ljudi su ovdje mirni. crnci su mirni, Arapi su mirni, mirni su i narkomani.

Imam 25 eura. 25 eura je uzbuđenje.

Ako mjerite po djetinjstvu, to je 10 kolača i 10 Coca-Cole. Ali ja sam porastao.

Još od djetinjstva osjećam opasnost i, kao i prije, novac nosim ne u novčaniku, već strpan u džepove.

Vjerovatno je dodan samo instinkt. Osnovni instinkt…

. Nemački putevi su napravljeni da traju. Crnac mokri na plakat.

Na stepenicama šanka sjede narkomani. Strašno i prljavo. Koža je nategnuta preko lobanja poput bubnja. Oglašavanje protiv droga uživo.

Noge prestaju. Nema želje da se prolazi kroz njihovu gomilu. Glupo.

Um broji pola sekunde. Dan. Light.Potrebna im je energija za dodatno kretanje. Ona je otišla. Mislite li da su lijeni. Ne, jednostavno nemaju energiju.

Ruke u džepovima jakne. Nikad ne znaš šta imam tamo. Deset metara.

Da li su im ostale želje. A kakve želje imam ja?

Šta ja radim ovdje?

Tijelo je došlo zbog zujanja. Koje su različite vrste visokih?

U djetinjstvu - vrtuljci i slatkiši.

Vrteške slatko zamagljuju um, oduzimajući dah.

Slatkiši kvare zube, ali kakav prijatan osećaj!

Za odrasle – droge (uključena votka i pušenje) i seks.

Droga slatko zamagljuje um, postepeno vam oduzima duh i zdravlje.

Seks je prirodni maksimum nametnut odozgo.

Muškarci su istrošeni sa svakim gramom koji daju, ali kakav ugodan osjećaj!

Naravno da postoji izlaz - postati jogi.

Droga se zamjenjuje treningom svijesti,

Što otvara bezbroj svjetova u nama.

U kojoj možete maksimalno uživati.

Bez uništavanja zdravlja i finansija.

I promjene spola u taoističku jogu.

Odnosno, seks bez ejakulacije.

I nema umora, a tijelo je netaknuto i snažno.

I kažu da je zujanje, za razliku od bilo kojeg drugog, kvalitetnije.

Ali čovek je lenj. On to želi ovdje i sada.

U vanjskom, vidljivom i konvencionalno razumljivom svijetu.

. Kuća se nalazi na drugoj strani ulice. Farbano crvenom bojom.

I natpis ide odozgo prema dolje

Značenje dolazi postepeno. Ovo je bordel!

Prirodni bordel. Samo želim da kažem inspirisan Andersenovim bajkama. Sviđa mi se.

A za pultom mora da sedi gospođa, a devojke se verovatno ponizno stisnu uza Legende o Lady Evelini 2 dio, kao partizan, otvaram vrata. S leđa vas neko lagano gurne po ramenu.

Sudeći po Andersenovim bajkama iscrtanim u mislima, ovo bi trebao biti crni zaštitar, svakako pederast, koji bi trebao odnijeti sav novac koji ovdje nije potrošen.

br. Čudno. Običan građanin sa diplomatom.Lice je zbunjeno i radoznalo.

To znači kolega. Nemačka seksi partizanka.

Otišao sam do vrha.

Zašto čekati, ja ću ga pratiti.

Gospođe iza pulta nema nigde. Pet vrata sa špijunkama. Sve je zatvoreno i opet stepenice za gornji sprat.

Na gornjoj platformi slika se ponovila. Ali jedna vrata su bila odškrinuta. Neka vrsta šumskog čudovišta sjedila je na stolici. I vrisnulo je pozivajuće.

Oh. Koliko sam shvatio, to nije mogao podnijeti ni moj kolega.

Nijemac se uplašeno sagnuo na gornji kat.

I ja se nekako nisam uzbudio i krenuo sam za Izdajica_drugi dio_3 4. katu. Bila je veća gužva. I Nijemac je zabio glavu u jednu od soba i zagugutao intimno, intimno koliko se može gugutati na njemačkom.

Na vratima na drugom zidu stajala je azijska djevojka. I radosno mi je rekla nešto.

"Hvala", kažem, "nije baš dobro, ići ću više."

Uporna, jurila me je pola leta. Onda je zaostala.

Na petom spratu je sve isto kao i na prvom. Sve zatvoreno.

Odjednom, kao u Puškinovim pesmama. O čudo!

Iza vrata se pojavila prelijepa crnkinja hladnih, naizgled pravih grudi. Tanak struk i magično veliko dupe.

Ovo su vremena. Samo sam došao da pogledam. Hoće li instinkt pobijediti?

sta da radim?

Morate pitati koliko.

25. Nasmejao sam se. 25, baš kao kad sam bio klinac. I kao dijete, kopajući po džepovima, izvukao je 2 papirića i dao joj ih kao prodavačici sladoleda, očekujući zauzvrat ukusan slatkiš.

. Nježno mi pere penis, smiješeći se ljubaznim tamnim Gioconda osmijehom.

Iz nekog razloga se sjećam kako sam sjedio u koritu s vodom, u blizini je plivala gumena patka, a oni su me prali šamponom. Bijela koža, tamna koža. Novo odbrojavanje.

Vrijeme mi opet kuca u sljepoočnice, rastežući sekunde. Uzbuđenje me čini slabim i popuštam. Mozak se topi u iščekivanju.

.Dakle, on je prirodan. - pitam na internacionalan način.

Ona ponosno ističe svoje već nedjetinjaste grudi veličine 5 i važno kima glavom.

“Ja, ja!” i prevodi se: “Da, da!”

Čini se da se vidi da nije silikon. Cool. Vrhovima prstiju pažljivo dodirujem grudi. Lagana pražnjenja visokog. drugom rukom podižem drugu dojku na dlanu. Radost pomešana sa strašću me obuzima i udara me slatkim talasima u potiljak.

Ona skida gaćice. Ona je gola.

Vekovima dodirujem njen vrat. Nozdrve se šire. Sva čula su pojačana.

Mazim se uz nju. Drugačija koža. Različit osećaj kože.

Moji prsti je miluju, gnječe joj nabrekle grudi, odlažući druge, slađe trenutke za kasnije.

Pre nekoliko minuta sam se nadao samo jednom časopisu, a evo i cele gole žene.

Kao da sam očekivao automobil od Djeda Mraza, ali mi je dao cijeli bicikl.

Spuštam ruku preko stomaka. Moram da pitam za ime, koliko sam kulturno mislio.

- Imenuj te. - Ja kažem.

- Jessica.

O. - Nastavljam razgovor, - Gut!

Ona se malo sagne i skine mi gaćice, a ja ostanem, kao zastavnik sa dve stvari. u čarapama, ali ne sa kaišem za mač, kako se piše u romanima, već sa naočarima.

Ovo je također snimljeno.

Razlog me ljubazno podsjeća da ne kradem pasoš.

Provjerit ću na izlasku, uvjeravam ga.

. Ona nema miris, dezodorans sve poništava. Ostavljajući mi samo tri izvora senzacija: Okrutnost, vrhovi prstiju i.

Njeni prsti spretno trgaju ivicu pakovanja kondoma. Ona klekne.

Milujem je po crnoj kosi, po licu. Nekako je čudna. Presvijetlo za crnce i pretamno za latinoamerikance.

- Odakle si. – pitam – Gdje je život?

- Kuba. - odgovara ona i, lagano pritiskajući usne, trči cijelom dužinom kondoma koji je već na meni.

- O. Gut. Kuba. Fidel. – kažem sa odobravanjem, ili zato što je naš sovjetski čovek u blizini, ili zbog ovoga što sada radi sa svojim usnama.

Ona ljubazno pjevuši, slažući se.

Vrijeme teče, odbrojavajući sekunde s pulsevima na veni ispod, sad se otvarajući, pa opet zatvarajući ruževima obojenim usnama, pulsirajući kao iza stakla kondoma.

- Setila sam se reklame - karmina koji ne ostavlja tragove.

- Jebem ti. – Džesika, podižući pogled sa onoga što je radila, energično pokazuje rukama kako se to radi i maše prema krevetu.

.Ugurati u nju. Sve što je moguće već dugo stoji, ali iako postoji kondom, SIDA i druge nevolje ne mogu da mi izađu iz glave.

Kako da razmišljam. pa uradite testove, pijte tablete, svakakve injekcije. Šta ako SIDA. Onda je potpuno kaput.

UREDU. ja govorim.

Kubanska seksi rvačica, misleći da nisam baš perverznjak, skoči na krevet. I savija se. Njeno dupe nije ni ljubičasto ni crno. Čokolada. Mliječna čokolada. Vjerovatno i Fidel Castro ima takvu čokoladnu guzu, samo sa kosom, ali ovo nije za mene, nego za crnog stražara iz Andersenovih bajki.

„Kamon“, melodično izvlačeći ovu riječ, glatko me poziva k sebi.

Noćni ormarić se približava. Krevet se približava. Žena na krevetu takođe prilazi.

Ovo sam ja kako se penjem na krevet. Izgleda da su listovi promijenjeni.

Ipak, nemački bordel je čist i uredan. Na noćnom ormariću je cvijeće.

Ona i dalje stoji, spremna da započne svoj radni vijek.

Stavio sam lijevu ruku na njena leđa. Polako pomičem ruku i opipam ogromno dupe.

Za mene je nešto magično u velikim grudima i velikom dupetu.

Odakle dolazi ovo uzbuđenje i zašto. Ne znam.

Instinkt je, vjerovatno, sa trikovima strica Frojda, izazvao tako veselu sklonost na mene.

Kao da sam ispred klavira. Ispred crnog klavira. Prelazim prstima po leđima.

Pa, totalno sam na ivici.Treba nešto učiniti.

„Okreni se“, pitam.

- Oh, klasika. Razumije i govori, iz nekog razloga vrlo tiho.

Ona se okreće.

Pritisnem se uz nju, tako toplu, veliku i poželjnu, i ruke mi se razmaknu.

Jedan sebi, drugi njoj.

. Udubljenje stomaka, tanka četka stidnih dlaka i na kraju usne, njene donje usne su vlažne, blago razdvojene.

Moja druga ruka je počela da se kreće. Ubrzavam malo, malo usporavam.ljubim joj pazuhe.

. Galebovi. slano more.

Uzimam njenu bradavicu u usta.

. Palme. Bijeli pijesak…

Hodam po ivici i ruka mi namjerno klizi dolje. I dodirujem je pregibom lakta. Tamo je meka koža.

Ne mekši od jezika, ali mekši od prstiju.

I vena je također pulsirala, kao dolje.

A Džesi se, razumevajući moju igru, nagnula napred, pomažući mi.

Ruke su slušale ritmove. Ruke milovane. Ruke su potonule.

Ruke su ubrzavale i usporavale.

.On. Spirala bijele munje probila je kičmu i udarila mu u glavu.

I eksplodirajući negdje u potiljku, širio se u mekim viskoznim valovima po cijelom tijelu.

. Pogledao sam u Jessicu, u plavo nebo ispred prozora.

Izvan prozora Frankfurt je bio bučan i oblaci su plutali plavim nebom.

Oblaci su plutali iz djetinjstva. Od djetinjstva. 20 godina kasnije.