Priča o jednoj trećini života 1 dio 1

Cekam tvoj poziv svaki dan. Kad sam ljuta na tebe, isključim telefon. Moja ljubav je slepa, zašto mi je uopšte potrebna. Odgovor. kao vazduh, kao voda, kao vatra da me održi u životu. Ne voliš me, znam to, osjećam. Zašto ti trebam. Igraj, rugaj se. I želim da budem voljena. Ali koje su moje želje u poređenju sa vašim mogućnostima. I opet čekam i opet se ljutim. Kod tebe. Ne sebi. Ne mogu više, bacim telefon i na ovom letu čujem ga kako vrišti posljednji put. I ja, kao žrtva, jurim na drugi telefon. Uzalud. Ovo nisi ti i generalno razgovor je bio kratak i beskorisan. Odem u kuhinju, popijem valerijanu, iz nekog razloga se napijem, smijem se, za par minuta je svejedno da li me zovete danas ili ne. Odem do preživjelog telefona, nazovem se, čujem glas drugog, onog koga voliš, spustim slušalicu. Bila je loša Kučke_1 što je drugi telefon bio pokvaren. Ali više se ne ljutim, mirno se obučem i odem u radnju. Nasmejani prodavac. „Već ste naša redovna mušterija, već uzimate četvrti broj telefona, šta radite sa njima?“ Odgovaram mlitavo i zadovoljno. “Imam nervozan posao, tučem ih, dajte mi dva odjednom, ali ove.” Onda čujem rečenicu. "Kakva žena!" Proletela mi je u glavi misao „Šteta što sam samo lezbejka“, očigledno ovo nikada neću razumeti. Lutam kući, ne, u deliriju sam, i letim kući da povežem nove telefone sa telefonskim sekretaricama. Drago mi je, kao školarki, što valerijana djeluje.

Gladan sam i umoran kod kuće. Analiziranje. dan je bio izgubljen. Univerzitet je u mom srcu, moram da se nasmejem nekome, da pozdravim, da pričam viceve i da im se smejem, ali sebi. suze su slane, oskudne, ali i dalje suze teku kao dani bez tebe. Prokletstvo, opet valerijana, mačka je počela da pravi oči na mene, moram prestati sa ovom drogom. Je li prekasno. Ma dobro, koga briga.Dvadeset minuta kasnije poziv. telefonom. Ne, ne trčim, tako sam miran, idem do telefona. "Zdravo!" Na telefonu."Zdravo, zdravo. Zašto tako Volim biti u moći žene_1 dio nisi dizao slušalicu?” Odgovaram. "Zauzeto-a-ah." Nisam to trebao reći.

Ona se izvinjava i spušta slušalicu. Udario sam glavom o ormar. Jadni ormar, uvek ga dobije. Ja urlam, vrištim. "Budalo!" Ali prekasno je. Da, žurila sam, jer je poziv ponovo stigao. Zgrabim telefon i smireno kažem. “Znaš, zaista bi mi bilo drago da proćaskam s tobom, ali sada se osjećam toliko loše da ti se izvinjavam Lezbejke moram.” Ona…” Stani. Nemoj spustiti slušalicu i samo mi reci zašto se osjećaš tako loše?” Ljuta sam, ali zadovoljna sobom. „Ko je rekao da se osećam loše?“ Na telefonu. "Ti!" A njen glas je zvučao tako ljubazno i ​​nježno. Oh, kako ću se kasnije kajati, ali priznao sam da je volim i da sam lupio glavom o orman. Nisam sretan, ili je samo loš dan. Znam da me ona ne voli. Neka neko pomogne. Beskorisno je, niko neće čuti moje srce, ali jednostavno nije dobar dan. Zivot je prugast.