Nastavljeno ispitivanje u 3 dijelu

.nekakav neshvatljiv bol u mojoj duši. šta bi to moglo biti. Čini se kao da se ništa posebno juče nije dogodilo. Ali sada sam se probudio, i prije nego što sam i otvorio oči, osjetio sam iznutra: težinu, bol, osjećaj da gubim nešto što mi je jako vrijedno. Misli počinju da mi se roje u glavi u uzaludnom pokušaju da rečima objasnim stanje moje duše. Zašto objašnjavati kome, šta, na kraju?
Nešto se dešava u tebi, pa, zadrži to za sebe, koga briga?
Da, nisam takva osoba, a vjerovatno ni mnogi ljudi nisu takvi. Ako imate nešto da podijelite, zašto onda ne. Ali nemaš uvek sa kim da ideš.
Pitam se kada se želje ostvare ako zvijezde padaju?
Bio je topao julski dan, još više kao večer. Hodali smo s tobom obalama Volge, i blagi prskanje tople vode pod našim nogama i jedva primjetan povjetarac, i tvoja ruka, koja je nježno i predano počivala u mojoj, ispunila je moju dušu neopisivim stanjem mira i sreće. Video sam te juče u društvu devojaka na maloj plaži. A danas se desilo ono naizgled nemoguće, hodamo zajedno i nema ništa drugo na zemlji osim nas.
Osjećam se dobro. Spreman sam da hodam ovako satima uz ivicu vode i osjetim te pored sebe, osjetim tvoju zlatnu kosu kao nakon još jednog naleta vjetra.
dodirni moje lice, njihov svež miris. Gledajući kako posljednji odsjaj sunca na zalasku, naizgled upleten, više neće moći da se izvuče iz uvojaka vaše kose. Već pet minuta hodamo Odgajanje Alyosha_1 tišini, ali nema potrebe da nastavljamo razgovor, kao da se znamo jako dugo.
Tek sad sam primetio da je ono malo kupača potpuno nestalo, a mi smo išli i hodali.
„Osećam se dobro sa tobom“, rekao je moj saputnik.
- I ja i ti, ne mogu ni da verujem da smo se tek upoznali.
I krenuli smo dalje, svaki se smiješeći svojim mislima.
„Hajde da sednemo“, predložio sam, videći stari ribarski čamac nedaleko.
- Hajdemo.
I sjeli smo, nastavljajući da se držimo za ruke. Pogledi su nam se ponovo sreli, i odjednom se javio osećaj nespretnosti, želja da ispunimo pauzu.
Počeo sam nešto da kažem, a i ona. Ućutali smo u isto vrijeme, a osjećaj nespretnosti je nestao jednako neočekivano kao što se i pojavio. Sada unutra nije bilo nijedne misli, a celo moje biće bilo je ispunjeno samo osećanjem, osećanjem lepote. Srce mi je divlje kucalo, a po sjaju njenih očiju shvatio sam da se moje stanje ne razlikuje mnogo od njenog. Prinio sam joj usne i dodirnuo ih. Ne, nisam osjetio nikakav otpor, boginja me nije odgurnula. Naprotiv, osetio sam kako je njeno elastično, preplanulo telo postalo mlohavo meko i savitljivo.
Kad sam se probudio, još smo bili u čamcu, već je bio potpuni mrak. Ira je sjedila držeći se uz mene i vrpoljila se s mojom kosom. Bilo je tiho, ali nije bila ugnjetavajuća tišina; ponekad su neki zvukovi ipak dopirali do nas. Činilo se da se i sama priroda plaši da uplaši zvijezde, kojih je te noći bilo iznenađujuće mnogo.
- Vidi, Oleg, zvijezda pada, kažu, ako sad zaželiš želju, ostvariće ti se, ja sam je već zaželio, a ti. - Nestašno me je pogledala, pognuvši glavu kao dete.
- Ja. - Razmišljao sam o tome, - možda, da, samo se pitam kada će se to ostvariti?
- Kada bi to voleo?
- Ne znam.
I mi smo zaćutali, pokušavajući da čujemo odgovor u tihom šuštanju rijeke. U daljini je gorjela vatra, a ponekad su se uz nalet toplog povjetarca čuli prigušeni glasovi ribara koji su sjedili uokolo.S vremena na vreme, proletela je ili mračna barža, tutnjajući motori, ili motorni brod sa turistima, uz veselu muziku, tako neprikladnu, ali nas ovde ne ometajući. Tamo na brodu imaju svoj život, svoje probleme, a mi, kao dvije kapi vode spojene zajedno, sjedili smo zagrljeni i predstavljali mali dio svemira, a možda je taj univerzum postojao u nama.
„Možda je sudbina, da se ovako sretnem, ja nisam sa Volge, a ti nisi iz ovog grada, ali upoznali smo se“, nežno sam pomilovao Irin obraz.
„Vjerovatno“, nježno me je pogledala, ali u njenom pogledu je bljesnula tuga kojoj tada nisam pridavao značaj.
Nakon nekog vremena otpratio sam Iru do kuće i, stojeći kraj kapije, ponovo smo se čvrsto zagrlili i poljubili.
"Ako je ovo sudbina, onda ćemo se ponovo sresti", rekla je Ira.
“Na primjer, sutra”, rekao sam, pomalo zbunjen.
“Možda”, pogledala me je svojim lijepim i sada pomalo tužnim očima.
“Došao sam sutradan i dan nakon toga, ali kuća je bila prazna, a samo je bijeli mačak, ko zna kako, završio pored mene, trljajući se o moje noge.
Trećeg dana uveče morali smo krenuti. Nisam AI me je pripremio za moju voljenu da odolim i krenuo sam već dobro poznatim putem do njene kuće. Njena baka je otvorila vrata.
- Iročka je otišla u Volodjin grad pre tri dana, njen muž je njen.
„A-ah-ah. ok, hvala, pozdravi je, ako sudbina bude htela, naći ćemo se“, i ja sam se okrenuo da odem.
- Reci mi kada želiš da dođeš. I zoveš se kao draga, šta da joj kažem?
- Ja. - Zbunjeno sam pogledao okolo: „Ja sam Oleg i doći ću za godinu dana. ako sudbina bude htela“, dodao sam.
Išao sam putem dalje od ove kuće, znajući da ću se u nju vratiti, možda ne u stvarnosti, nego u snu, a samo me je bela mačka pratila još par traka.
Pitam se kada se želje ostvare Klasicna erotika zvijezde padaju?

11. oktobra 1999