Prva mjesečina

Kao pravi džentlmen, uzeo sam Svetkinu torbu i otišli smo taksijem na stanični trg. Ne mogu razgovarati s njom. Sve moje misli su oko boce Coca-Cole sa paklenim napitkom koji viri iz bočnog džepa moje jakne. Kako joj ponuditi. Sranje, ovo je fantazijski zadatak. Uglavnom ćuti, stisnula je usne i golim okom je jasno da nije srećna zbog putovanja. Prokletstvo. Možda je jebeš, ovu dosadnu. Ima devojaka koje su susretljivije i pristupačnije. Sa ovim ne možete da kuvate kašu, čak ni ako kupujete hranu u supermarketu sa pet zvezdica. Pogledao sam je uzbuđeno. Ne, Petruhinov eliksir neće pomoći, dajte takvoj djevojci ogromnu dozu, ona neće ništa svrbiti ili češati. I kako da joj dam ovaj napitak. Bože. Napravite čudo. Ali Intervju - nastavak biti čuda. I dao sam Telefonski razgovor. Jebi je, debelu i zarđalu, neću ni pokušavati.

Tetka Nataša me je zasipala pitanjima sve do kuće, kako živimo, šta jedemo, kako je u školi, kako mama, kako tata. Odgovorila sam neprikladno, mucala i gledala Svetkin potiljak, ona je sedela dole na prednjem sedištu, pored vozača, naglašavajući da je to njegova ekskluzivnost. A nas četvorica jedva stajemo pozadi. Bolje bi bilo da vepar sjedi ispred, čika Petja bi bio bolji, bilo bi više mjesta. Dya Kostik se kroz lulu smijao nečemu svome; lula je jako zaudarala na nikotin pred mojim nosom.

– Tata, jesi li već odbranio disertaciju. – postavila je sledeće pitanje tetka Nataša.

Kako da znam. Kao da su me moji preci puštali u svoje poslove. Nisam ni znao da je napisao ovu disertaciju. Tetka Natasha je previše zainteresovana za tatu, čak je to pomalo nepristojno pred ujakom Petjom. Pa, Bog ih blagoslovio, a ne moje nevolje. Ja imam svoj problem, kako da još malo približim Svetku. Što je najgore, ja sam već izgubio interesovanje za svoju ideju, koja je nedavno bila tako strastvena. Ja sam čamio.Ali moramo samo malo pričekati, već smo se približavali. Grupa komandosa je bučno upala u stan.

Sastanak je bio dirljiv. Mame su se ljube odvažno, tate rukovale, tetka Nataša je ljubila tatu, viseći na njemu uz cviljenje, mama je poljubila ujka Petju u čelo, kao i uvek. Dja Kostik je ostao, kao da nije na poslu, samo stajao i usput ga je napao tetanus. Dana je skromno sjedila na sofi, popravljala svoju blistavo plavu kosu od uzbuđenja, nemirno se vrpoljila. Eh, čovječe, je li te riba uhvatila. Oh dobro. Kratko sam bacila pogled na mjesto u njegovim farmerkama gdje bi nešto moglo biti ispupčeno. Sve dok se ne naduva, pa, vjerovatno zna kako da se kontroliše.

„Znači nisi odrastao, Kostja“, rekla je tužno moja majka umesto pozdrava, uputivši ga procenjujućim pogledom i zamišljajući lepoticu kako sedi na sofi, „Dana, moja najbolja drugarica“.

Dana je pocrvenjela, spustila oči, ustala sa sofe i malim koracima prišla gostima u posjetu.

„Zdravo, Konstantine Georgijeviču“, pompezno je pozdravila Dana.

"Zdravo." rekao je stric Kostya, "jesam li dobro čuo?" Dana. Kraljica voda?

– Da. Paganska boginja vode.

Smiješim se od njih, svih. Svetka je koza, tetka Nataša je vešalica, mama je kučka, čika Petja je detlić, tata. Jebeni zoološki vrt. Pa, jebi ih sve. Uznemiren sam, potišten. Trebalo bi da je veče. Sada će, tradicionalno, započeti glupi, visokodruštveni razgovor na sofi u dnevnoj sobi, a i dalje će me energično angažovati. Jebi ga, radije bih se sakrio u svoju sobu, tiho patio i sažaljevao se. Skinuo je jaknu, okačio je u hodnik i tiho ušao u spavaću sobu. To je to, skroz sam sjeban.I zaista, šta zamišljate. Svetka, kako je bila koza pre godinu dana, nije se nimalo promenila, da, prolepšala se, da, poprsje joj se povećalo, lice sazrelo, ali njen kučkin karakter je ostao isti. Dugo sam sjedila u sobi ne pomjerajući se na krevetu dok mi majka nije povikala:

- Dima. Idemo na večeru!

To je barem dobro. Želim da jedem jato amazonskih pirana. Izašao sam u hodnik, seo na praznu stolicu pored Svetke i. krv mi je potekla sa lica. Jebe tvoju. Moja boca vojvotkinje ubice skromno se naslonila na bocu votke. Možda uopšte nije on, već drugačiji balon. Pogledao sam izbliza. Ne, to je onaj sa pocijepanom etiketom. Na stolu je i boca Coca-Cole. Jebeno sjeban. Sranje i ne živi, ​​sada, bez kretanja. Napravite hara-kiri sa onim tupim nožem za tortu. sta da radim. Zgrabiti bocu Coca-Cole i izjuriti napolje znači odati se. Neka bude kako jeste. Nisam ni imao dovoljno mašte da nastavim da razmišljam šta će se desiti posle. Mrtav sam. Otprilike mogu zamisliti ko je preturao po džepovima moje jakne. Ne otprilike, tačno - mama. Ona to uvijek radi u nadi da će me uhvatiti kako pušim. Ne pušim, ne pušim. Smirio se, sakrio se jedva dišući i svim očima pogledao u flašu. Svijetli, kao da zlonamjerno žmiri, prelamajući svjetlost postavljene svijeće!

Na stolu za romantičnu majku. Ovo svjetlo nije bez razloga, ovo svjetlo je znak Boga. On je džoker, šaljivdžija, ovaj bog.

“Pa,” rekao je tata ustajući, “sada ćemo, po tradiciji, popiti piće.”

Tata je otčepio bocu. Mama je također bila zauzeta u blizini, uzimajući bocu esencije.

„Momci, devojke“, brbljala je, nagnuvši bocu preko grla boce, „kruška vojvotkinjo, preporučujem. Pravi čudo od votke. Dobro protresi, Zhenya.

Tata je energično protresao flašu u vazduh, sa misterioznim osmehom Sfinge na usnama. Zna on kakvo je to čudo, votka sa kruškom vojvotkinja. Mađioničar, prokletstvo. Prosuo je svima osim Svetki i meni.

"Djeco, Coca-Cola", rekao je tata, "Dimka, pazi na svoju damu."

Ustao sam na drhtave noge. Gospode, tražio sam čudo, ali ne ovo. Hteo sam da pojurim što sam brže mogao u hodnik, na ulicu, u drugi grad, u drugu zemlju, na mesec na kraju. Drhtavom rukom je uzeo flašu kole i sipao je u Svetkinu čašu, ostavljajući čašu praznu. Približio sam flašu Svetki, pustio je da se posluži, nisam Štirlic sa gvozdenim živcima.

- A za sebe. – upitala je Svetka.

– Neću, nisam raspoložen.

„U redu, ja ću dobiti još“, nasmiješila mi se prvi put ove večeri, „obožavam Coca-Colu.“

Bio sam u stuporu, usporavao sam kao da sam u Akademija poslušnosti stepenu slabosti. Gledao sam užasnuto kako se događaji odvijaju. Svi su u svečanom izlivu podigli čaše u vazduh i očekivali zdravicu, opet tradicionalnu, od čika Petje. Zapravo, nisu svi, čika Kostja, bivši "panker", koji ne poznaje bonton i pristojan odgoj, bacio čašu u usta bez ikakve zdravice. I ja, mašući svojom praznom čašom, stavio sam je na sto.

„Prijatelji“, rekao je čika Petja, zastao, čekajući jedinstvo uzdaha, „okupljamo se po sedamnaesti put sa jedinim ciljem da proslavimo ovaj izuzetan dan u našim životima, rođendan našeg prijatelja, brata, muža, ocadivna osoba Evgeniy Georgievich. Neću kriti da mi je drago i polaskan našim dugogodišnjim i trajnim prijateljstvom. Vjerujem da će naše prijateljstvo iz godine u godinu biti sve čvršće, a srešćemo se dvadeseti i četrdeseti put za ovim ili drugim stolom, sretaćemo se sa osmjesima i otvorenim srcima. Budimo srećni sa Incest prijateljstvom na svetu.Hajdemo na piće!

Ugh. Pa, rekao je, čika Petja. Općenito, naježim se od takvih govora, nakostrenih i Koja je cijena. I ovdje, plus lupanje od očekivanja strašnog i nepopravljivog. Pa, bar neko, osjeti moje stanje. Svi su pili odjednom. Svetka je zatvorila oči od zadovoljstva i progutala kolu u sporim gutljajima. Pratio sam svaki njen gutljaj očima. Sačekao je nekoliko sekundi, zureći u lica prisutnih. Do sada se ništa nije dogodilo. Petrukha je rekao da je napitku istekao rok trajanja, samo da uopće ne djeluje. Kako bi mi bilo drago!

“Oh”, uzviknula je moja majka, “blage arome je vjerovatno nestalo, dodaću još malo.”

"Jebi svoju majku, jebi svoju majku, jebi svoju majku", molio sam se mentalno, pritiskajući glavu u ramena. Doza je već bila neljudska, a moja majka je dodavala sve više. Sutra će umjesto mozga imati sito. Uostalom, sasvim nedvosmisleno je rekao Petrukha, zavoji u kaputu koji se vrti će se zapetljati.

Mama je još poprskala iz boce. Tata je, ponovo osmehujući se kao Sfinga, radio kao barmen, tresao je flašu, mešao tečnosti. Opet sam ga sipao u čaše. Tata će se sada vratiti sa zdravicom. Tradicija. Moja koža je već napeta, kao sa godišnjeg praznika Djeda Mraza. Ovo su dva praznika koja najviše mrzim O meni 2 dio dosadne režije i nedostatka organizacije. Napeo sam pamćenje. Sada će tata pričati o svojoj ljubavi prema porodici Petra Petroviča.

„Pjotre Petroviču“, tata je podigao čašu visoko u vazduh, „Znate, i svi znate koliko ja volim vašu porodicu, za mene si ti brat i moj stari drug, neko kome veruješ koliko i sebi. Ako tebi i tvojoj porodici treba, ne daj Bože, moja krv ili srce, onda. tvoje je.

Ne mogu više. Vrpoljim se u stolici. Hteo bih da odem i zarim glavu u jastuk. Prošle godine sam imao istu situaciju, ali nisam mogao da odem. Službeni dio.Ovdje niko neće jesti dok glave porodica ne razmijene komplimente koji zaudaraju na godine pokvarenog mesa. Tada njihove žene moraju reći svoje, a zatim njihova djeca. Pa onda možete jesti. Iskreno, ne želim više da jedem, stomak mi je pečen od straha, sve mi se vene tresu. Za sada se, hvala Bogu, još ništa nije dogodilo. Ali vjerovatno će se dogoditi. Ostalo je samo čekati. Sada je bio red na tetku Natašu da progovori, ustala je sa čašom u ruci:

„Ženja“, izlanula je tetka Nataša u euforiji, „Nikada neću zaboraviti naš, tvoj prvi Puritan Uspomenu ću nositi sa sobom ceo život.

Zajecala je i sjela. ODGOVOR: Čini se da su se pojavili prvi simptomi. Takve improvizacije se nisu dešavale u prošlosti.

- Bravo, Natalija. - uzviknula je Dana i takođe jecala od emocija, - Tako ste dobro rekli. “Sjećanje ću nositi sa sobom cijeli život.” Piću za naše, za žensko srce.

Kakva jebena sentimentalna budala. Imao sam bolje mišljenje o njoj. Ali čini se da je napitak već počeo da progovara u njoj. Iz nje se moglo vidjeti kako se razmetala pred ujakom Kostjom i mamila oči u njega. On ju je svakako impresionirao svojim dubokim poznavanjem slovenske istorije. Pogodi ko se sada sjeća naših krvorođenih, paganskih bogova. Hej, tetka, Večernje ispitivanje stvarno ne poznaješ mog ujaka. Zar vas još nije mučio sa formulama na tri sprata iz Bulove algebre. Oh dobro.

Momak, nije ni budala, bacio je zapaljive poglede u pravcu ove porcelanske devojke. Odjednom sam strastveno poželela da znam da li je njegov kurac veliki kao moj kada sam je prvi put video. Ova duhovita i lukava misao me je opustila i oslobodila napetosti.Sve je normalno. Roditeljima se ništa neće desiti, malo će se razvezati, razveziće jezike, pričaće bar ne po godinama zacrtanom programu. Petrukha zviždač definitivno nije tako užasan napitak. Odahnula sam i razveselila se.Trebalo bi na to gledati kao na zabavnu avanturu.

Pogledao sam iskosa Svetku da vidim kako pije kolu. Sladoljubivo zatvara oči i guta, a grlo mu se glatko pomiče u skladu s gutljajima. Veoma seksi prizor. I odjednom mi je sinula luda misao. Da li je zaista potrebno zavesti djevojku ljubavnom čarolijom travom. Evo Kostika, u džinovima, u sakou iz kuće modela beskućnika, sa smiješnom bradom, metlom i četkom, došao je i zakačio ribu samo jednom frazom. Ovo je akrobatika. Ali ovo je ujak. On je kul, uvek. Moje misli su tekle u drugom pravcu. Kako osvojiti Svetku. Da, i bez obaveze da je oženiš. To je dobar problem, ovu zagonetku moramo riješiti u slobodno vrijeme, odnosno sada. Slobodno vrijeme ili šta?

Bio je red na mami. Šta će ona reći. Po standardu ili će, poput tetke Nataše, unijeti svježi duh u tradiciju?

„Momci. Naš praznik je za mene postao nešto posebno“, rekla je moja majka, čudno gledajući ujaka Petju, „uvek mu se radujem s nestrpljenjem i strepnjom.“ I to ne zato što je Ženjin rođendan. On je jednostavno razlog i razlog naših susreta. Ovaj praznik nam je postao unutrašnja snaga i oslonac i, naravno, izvještaj o cijeloj protekloj godini.

Vau. Maman, imaš dvadeset godina, po najpravednijem sistemu ocjenjivanja na svijetu, Latinskoj Americi. Čak sam i ja pustio suzu. Pa, zapravo sam pustio suzu jer je sve prošlo dobro. Sada je moj red da govorim. Neću brbljati svakakve tripice, kao prethodnih godina, sada moram da kažem svoju čarobnu reč, kao čika Kostja. I čak znam šta ću reći. Sada ću udahnuti novi život tvom pokvarenom odmoru. Ustao je s praznom čašom. Svi su me skoro radosno gledali, još uvek pod utiskom majčinih reči.

„Porodica, prijatelji“, rekla sam, i dalje zabrinuta, ali sa svakom rečju moj glas je jačao i postajao čvrst, „Ako mislite da će posle vaše smrti i ovaj praznik umreti, zajedno sa vama. varate se. Imaš svoju decu“, pogledao sam smisleno u Svetku, „I tvoja deca će imati decu. Ovo nije samo rođendan određene osobe, to je dan jedinstva porodice. Pa neka to bude nastavak u tvojoj krvi i djeci.