Zahvalni zaborav

– Hoćeš li uvek biti sa mnom, čak i kada porastem?

Tokom godina sjedenja u njoj, mekana kancelarijska stolica izazvala je samo jedan osjećaj - uporan umor. Uvijek mi se činilo da sam već zaboravio. Ali svaki put sam pogrešio. Sjećam te se. Iako više nije dijete. Kada sam te zadnji put vidio. Jeste li čuli. Mozda ti…

- Uvek ću ti pomoći.

„Tako se dobro osećam kada si u blizini.” Nikada nećeš otići. Je li tako?

- Možeš mi vjerovati.

Gledam u telefon pored sebe. Naučio si me da verujem u bajke. I dalje vjerujem da će jednog dana zazvoniti. A ti ćeš biti na drugom kraju linije. Kako znaš gdje mi Kidnapovan_odlomak iz priče Škola sluškinja_1 sada ured. Ne znam. Ali uvek ste bili tu kada je bilo potrebno. Mada, naravno. Upravu si. Nema potrebe sada. Sada je u redu. Zato te nema.

Histerično pucketanje starog telefona. Majka je histerična, a to se prenosi na sve u kući. A ja sam u ćošku, pritišćući dlan na natečeno uho. Čujem kako upada u telefon. Čini se još malo, a njen vrisak će zazvoniti staklo:

– Ti malo derište!. Ovo je nemoguće. Alberte, ne mogu ovo da podnesem. Nemam trideset godina. Ja sam svoje već preorao. Hoće li mi neko dati odmor u ovom životu. On to radi namerno. On me želi mrtvog. Odvešće me u mezar, a onda će plesati na mojim kostima.

Ne znam koga je briga. A za mene, tada dijete od šest godina, čuti tako nešto od svoje, doduše ne majke, nego maćehe, bilo je ravno najgoroj kazni. Najgore nije bilo šta je rekla, već kome.

Stigao si kasno uveče, a ja sam već bio spreman na to da će sada pokupiti moje stvari i odvesti me tamo odakle su me odveli prije godinu i po dana.Tiho sam urlao u kutu, rukavom pidžame brisao šmrcvu koja je tekla, kada si ušao u mračnu sobu i prišao mi.

Topli dlan pada na vrh glave i šapat, koji je za tako kratko vrijeme postao najpoznatiji zvuk, negdje blizu uha:

- Tiho, dušo, tiho. Dođi k meni, mače. Sve će biti u redu. Sve je gotovo. hajde…

A ja se, uz desetostruko zavijanje, jecanje i plač, zakopam u košulju koja tako ukusno i neshvatljivo miriše. Čini se da se cijela mala duša okreće naopačke, trpi potoke bola i samoće zajedno sa suzama i šmrkama. I tako oštro razumijevanje da više niste sami. I jake ruke koje grle i jasno daju do znanja da se niko drugi, niti jedno kopile, neće usuditi da te uvrijedi.

Smiješno, još se sjećam kako si tada mirisala. Sada znam da je korištenje toaletne vode za muškarca normalno kao i brijanje uveče, rad i vožnja automobila. A onda su svi muškarci koje sam poznavao smrdjeli na zarđale cijevi, dim i pokvarenu ribu. I ne samo muškarci. Sirotište ostavlja trag.

Šta se sada promijenilo. Uvek si bio tu kada mi je trebala pomoć. Kao anđeo čuvar. I dalje mi se čini da si svemoćan. Na kraju krajeva, nikada nije bilo vremena kada nešto niste mogli da uradite. Uostalom, čim ste se pojavili u blizini, bilo je rješenja. Zahvalni zaborav mi je odmah pošlo za rukom.

Cigareta mu drhti u prstima. Znam da je ovo prvi put. Saznao si da pušim. Saznao sam da sam izbačen iz škole. Saznao sam da kradem. Sedim pored tebe, čujem glas, tako poznat i miran. Gospode, bolje bi bilo da vrištiš kao majka. Bilo šta da mogu odgovoriti. Da bi mogao da se oslobodi. Ali ja ne mogu. Ne na tebe. Podižem pogled i sretnem tvoj pogled.

To je to, sad ću plakati kao kad sam bila dijete.Nema ništa u tvojim očima. Osim topline. Bez iritacije, bez ljutnje ili razočaranja. Miran, pomalo umoran pogled samopouzdanog muškarca. U sebi i svojim postupcima. Razumijem da nikad neću postati kao ti.

Sad ćutiš. Pa, uradi nešto. Udari me. Reci mi da sam bezvrijedan i da se kaješ zbog onoga što si uradio prije 10 godina. Nasmejao si se.

Jesam li lud. Jeste li naduvani. Stvarno si se nasmijao.

Ne, definitivno sam lud. To se ne dešava tako. To se ne dešava tako.

I zaista želim vjerovati suprotno. Za ljubav prema svemu što je sveto, da li je to zaista.?

Hladne prste na mojim obrazima i shvatam da još uvek plačem. I brišeš mi suze. I opet, kao i uvek, tihi šapat:

- Sve će biti u redu. Ja vjerujem u tebe. Možeš ti to, dušo. Možeš sve podnijeti.

Ali to je istina. Infekcija, tada ste znali o čemu pričate. Ili ste možda upravo na ovo računali. Šta će mi tačno ovaj glas i ove intonacije probiti. Niti vrisak ili čak pokušaj da se nešto mirno objasni. I uvjerena izjava da mogu sve. Ja sam.

I mogao sam. Sve sam uradio da. da ne vidim razočarenje kojeg sam se toliko bojao. Da pokažem da da, da niste pogriješili u meni. Da budem bar malo bolji. Da budem dostojan tebe.

Sve sam uradio. Završio fakultet. Stekao visoko obrazovanje. Onda još jedna stvar. Sami, bez ičije pomoći. On je napredovao, od običnog činovnika do sopstvene bankarske mreže.

Ja se tiho tresem, a ti se smešiš pored mene, grliš me za ramena, hrabriš me i šališ se. Ali koljena mi popuštaju i jedva stojim. Odmakni se pola metra, a ja ću samo sjediti na podu. Ne, samo nemoj ići. Pritiskam vas kao da želim da rastemo zajedno. Šta ako želim. Ne smeta ti, zar ne?

Čujem svoje prezime, ali ne mogu da se pomerim sa svog mesta.A tamo, na peronu, profesori već čekaju, a ono zbog čega su se svi okupili su diplome. I moj je tamo negdje. Ali ne treba mi ništa. Ništa više. Samo da se ovako nasmiješ, da budeš ponosan na mene. Gospode Isuse, jesi li ponosan na mene. Jeste li ponosni. Ne treba ti ništa, vodi me kuda hoćeš. Nosi ga gde god želiš. I neću dvaput razmišljati o tome da te pratim do pakla. Ali guraš naprijed:

- Idi, dušo. Idi i uzmi šta zaslužuješ. Za tebe sve tek počinje.

Gdje si sada. Znaš li Alena u Njujorku prvi deo mi je sve uspjelo. Da sam mogao. Znaš li da te se sećam i da te čekam. Cekam svaki dan kao budala. Da će telefon zazvoniti i da ću ponovo čuti taj glas. Bolno draga i tako daleka. Da i dalje vjerujem, nakon toliko godina, da mogu pogledati u tvoje oči i reći ono što sam toliko dugo čuvao u srcu.