Uspomene na roba_1

Umro sam. Bog zna kakve me to noćne more koštalo. Da nije bilo moje unutrašnje volje, mogao bih da poludim. Ali upravo sam umro.
.Zalazak sunca gorio je bijesan i krvav. Spustila se noć, a bolno sjajna zvezda Antares posrebrila je nebo, pomračivši svetlost punog meseca. Još nisam bio odveden u kapelu na sahranu kada sam iznenada shvatio da magična i mračna Moć, poput noći, koju sam stekao u detinjstvu, nije izgubljena, već naprotiv, stekla je novu, strašniju Snaga. Vezala me je za ovaj svijet živih, dok mi je u isto vrijeme dala moć nad ostalima. Nisam mogao tek tako otići u smrt, biti na obje strane stvarnosti u isto vrijeme. Dakle, još ne dostigavši ​​Hristovu starost, vaskrsao sam već prvog dana, ali na drugačiji način. Noć, senka i kripta postale su moje utočište. Nije istina da je bol drugih ta koja održava moju besmrtnost. Istina je da mi omogućava da živim potpunije i istinitije, bez straha od odraza u Ogledalu života. Inače bi moj odraz postao previše bezbojan i jadan. Nema ničeg dobrog u Vojni život_1 volim dan. Ne bojim se noći. Naravno, sunce me ne može ubiti, ali ne volim jarko dnevno svjetlo. A obični ljudi ne vole kada su im sunčevi zraci upereni u oči. Zasljepljujuće svjetlo je svima neugodno. Moje uobičajeno vrijeme je noć, kao i vaše - Dan. Sunce me zaslijepi i može mi izazvati prilično jaku migrenu. Srećom, to uopće nije slučaj sa umjetnim svjetlom, čak ni s vatrom.
I tako su me Noć i zvezda vratile u život. Čuo sam glasove - isječke tuđih misli koje mogu pročitati kad god poželim. Ispunjava me gađenje dok ulazim u njihovu podsvest. Koliko je prljavštine sadržano u njihovim dušama i mislima.Dati im malu, ali moć koja odgovara njihovom bezvrijednom umu i volji, u zamjenu za osudu na podu da postoje između sna i stvarnosti, znači uništiti ne samo njih, već i mnoge druge. Neka se Bog ili Đavo pozabave njihovim dušama. Nisam ni jedno ni drugo. Moj novi život mi se često činio užasnim i besmislenim. Čudno postojanje između Neba i Zemlje ima mnogo nedostataka. Ali to je bio život. I uvek sam voleo da živim!
Vrijeme je prolazilo, otkrila sam puno novih stvari, lijepih ili odvratnih. Preuzeo sam kontrolu nad svojim životom. Stekao sam nove prijatelje. Novi hobiji. Vraćala sam se ljudima, živela i tražila Ljubav. nekad U autu_1 se činilo da sam je našla, bar mi nije dosadno. Mogao bih naći smrt. Ali kako sam mogao biti mrtav.. .Zbogom, draga moja. Dok spavaš, pišem ti oproštajno pismo. Voleo bih da me malo razumete. Međutim, ovo nije važno. Izgleda da je vaša žena saznala za nas. Ne volim nepotreban bol i smrt, i znam da cijenim život - iako je to tako sitnica. Zato se Uspomene na roba_1 nećemo videti.
Žao mi je draga što sam te povrijedio. Ovo će proći. Samo sam htela da znam da me voliš. Čudna sentimentalnost.
Moja osećanja prema vama se nisu nimalo promenila, a ove male „beleške“, na brzinu iscrtane, želim da vam ostavim kao deo sebe. Malo je vjerovatno da ću ikada Za mog roba_1 nekome reći. Iako se vremena menjaju i život se menja.
doviđenja!.