Artem je naš gost

Dio-5


- Zdravo. Ovo je Marina. Jeste li već zaboravili. - Pitao sam.

„Ovo se ne zaboravlja“, odgovorio je Viktor.

"Mogli bismo se naći i razgovarati", predložio sam.

„Da, naravno“, odgovorio je i odmah upitao. Da okupim sve ili da dođem sam?

- Nema potrebe da se svi odvajaju od posla. Hajde da to uradimo sutra, bliže kraju radnog dana, predložila sam i on je pristao, nazvavši mesto gde smo se prvi put sreli. U parku.

Sutradan sam, po dogovoru, već šetao parkom i čekao da dođe Viktor. Nije morao dugo da čeka, a ubrzo sam ga ugledao na kraju uličice. Prišao je klupi i sjeo pored nje. Pozdravili smo se i on je pitao.

- Nešto se dogodilo ili neki problemi, recite mi, možemo li pomoći?

- Nema nikakvih problema, da tako kažem, osim što sam ostao sam i bez posla. Moja ćerka se udala i odselila daleko - viđamo se veoma retko. Ali to su manje stvari. Problem je što mi moja neobična prilika ne daje mira, želim ponovo da putujem i ne znam kome da dam svoje telo na čuvanje na neodređeno vreme. – rekla sam i pogledala Viktora.

- Da. „I mi smo na ivici rušenja i ne znam kako i šta će reći na ovo“, odgovorio je Viktor.

„Ne žurim se i možete se konsultovati sa svima“, predložio sam.

„Dobro Marin, saznaću svačije mišljenje i nazvaću te“, odgovorio je Viktor.

Razgovarali smo o raznim sitnicama i ja sam mu odgovorio na par pitanja i onda je on otišao a ja sam šetala parkom oko sat vremena. Bilo je toplo, budilo se proljeće, a time se probudila i moja strast za avanturom.

Očekivao sam poziv od Viktora svaki dan, ali on je nazvao tek početkom juna i ponudio da se ponovo vidimo. Ovaj put je samo došao po mene i zajedno smo otišli kod Nikolaja i Julije. Na putu je zarobljena Vika, Viktorova žena. Miša i Lena su već bili tamo i čekali su naše pojavljivanje.Naravno, svi su se obradovali što me vide u punom zdravlju i dobrom raspoloženju i nisu bili nimalo iznenađeni mojom novom željom. Vika je počela.

„Marina, rado ćemo ti pomoći, ali vidiš i sama u kakvoj smo situaciji“, i pokazala je na stomak.

- Viktor mi je pričao o tome, a i ja sam dugo razmišljao i to je ideja koju imam. Jednostavno nemam kome drugom da se obratim sa ovim, a ti sve znaš”, rekao sam.

„Ali Viktor nam nije rekao za tvoje ideje“, rekla je Lena.

- Da, on sam tada nije znao za njih. Razmišljao sam o tome prije tri dana.

“A kakva je to ideja?”, sa zanimanjem je upitala Vika.

- Samo da te ne opterećujem, kad uđem u trans i odleti mi energetska suština, ali moje tijelo ostaje pored tebe, ti ga samo oduzmi i baci gdje ti odgovara, a nemoj brini više o tome. Neka bude tamo.

“Gdje mogu to baciti?” upitala je Lena.

"Gdje god ti odgovara, to je tvoja stvar", odgovorio sam.

“I koliko dugo treba da leži tamo?”, upitala je Vika, ne bez ironije.

„Dok ne budeš imao priliku da ga dovedeš tamo gde ću ja ući u trans“, odgovorio sam.

- A ako nemamo takvu priliku godinu-dve, postavite pitanje Miši.

- Da, najmanje pet, rekao sam, dok ne budeš imao vremena da ga vratiš.

"Šta ako ga ne nađemo", upitao je Viktor, koji je do tada ćutao.

“Pa, evo pomoći ću vam ako me kontaktirate za ovo”, rekao sam.

“Kako?” upitala je Julia.

“Samo me kontaktirajte, a ja ću čuti vaše glasove i javiti vam, ili ćete to vidjeti u svojim snovima”, objasnio sam.

Sedeli smo i razmišljali, i niko nije mogao da kaže konačnu odluku.Posmatrao sam sve i ćutao, pošto su morali da donesu odluku, a ne uz pomoć moje upornosti, mada šta da sudim, već sam video kako su oči Lene i Vike gorele, a Julija je nešto šaputala u njoj Koljino uvo. Morao sam da ih zainteresujem za nešto drugo što bi im dalo samopouzdanje, ali nisam mogao ništa da smislim. Sve sam im već rekao, a to je značilo sve i sve se moglo i sve želje i maštarije su mogle da se ostvare, jer sam to već htio, a odluka je bila moja, a odgovornost je bila i na meni. A onda mi je sinulo. Gledajući sve oko sebe, primijetio sam njihovo šaputanje i rekao.

- Ne morate da brinete ako nešto krene po zlu, to je moja želja i ja sam za to odgovoran i neću vam zameriti.

- Neki ljudi su uzdahnuli s olakšanjem i čuo sam odgovor.

„U redu, Marina, slažemo se“, rekao je Viktor.

- Samo što ćemo to morati da uradimo ne u našoj kući, već negde van grada, pošto ste i sami rekli da ćete onda morati da se vratite Ja i moje telo 2 deo da ponovo postanete isti kao pre. A do tada ćemo možda već imati djecu”, rekla je Julija i pogladila svoj mali stomak.

„U pravu si, nisam razmišljao o tome“, odgovorio sam.

"Ako nemate ništa protiv, onda možemo otići u napušteno selo i tamo ispuniti vaš zahtjev", rekao je Viktor.

„Slažem se“, odgovorio sam i počeo da se spremam.

U selo smo se vozili u tišini, a ja sam samo povremeno odgovarao na neka pitanja. Na mjestu tridesetak kilometara od grada, kod porušene kuće u blizini šume, stali smo i izašli. Skinuo sam se i dao svoju odjeću Viki i rekao.

- Ovo su ključevi mog stana, ponesite sve tamo.

„U redu“, odgovorila je Vika.

Odmaknuo sam se i legao na travu i ušao u stanje transa, a nakon nekog vremena sam počeo da se dižem iznad sebe i ubrzo ugledao sve svoje prijatelje iz ptičje perspektive. Stajali su i čekali, ali ni sami nisu znali šta. Tako sam ih gledao pola sata dok se Vika i Lena prve nisu odlučile i prišle meni. Dodirujući ruku i puls, vikali su

- Ona već leti negde.

Svi ostali su prišli i, pogledavši me, pokupili moje stvari u torbu, a Miša i Viktor su me odvukli do auta. Izbacivši me na cestu, prevezli su me nekoliko puta i dali mi telo ravnog izgleda, a noću, kada Zbirka prica svi već spavali, odveli su me na ivicu grada, i to u ulicu gde nije bilo asfalta, položili su me u kolotečinu i zasuli pijeskom i zemljom. Ostavili su me u ovakvom obliku i nisu se više od dvije godine pojavili ovdje.

U to vrijeme svi koji su ovdje živjeli su vozili preko mog tijela i mijesili ga u blato nakon kiše i proljetnog otopljavanja. A u jesen i proljeće, za vrijeme mrazeva, smrzavao sam se u ledu. Jednom rečju, dobio sam šta sam hteo. Vidio sam razne automobile kako prolaze kroz lokvicu u kojoj sam ležao, upadajući u blato skoro do pola točkova. Blato je bilo tečno i razbacano u različitim smjerovima. Kako se sušio, postajao je sve gušći i postepeno se sušio, a automobili su ga toliko zbijali da je put postao gladak kao kamen, a dolaskom kiša sve su ponovo uzburkale i moje tijelo je također bilo dublje utisnuto u ljepljivo blato.

Jednog dana, bliže jeseni, nešto više od dve godine kasnije, Miša je prolazio ovom ulicom i video kako se u nju dovoze automobili i bacaju ruševine. Odmah je shvatio da žele asfaltirati put i obavijestio sve. Samo su Viktor Miša i Kolja morali da odu, ostali su ostali kod kuće sa decom. Tada su svi imali po Čekao sam_2 dio_6 i imali su nešto više od godinu dana, a neki i dvije.Provjerivši sve noću, pronašli su moje tijelo i iskopali ga ispod sloja osušenog blata i odnijeli na daču. Tamo su me sakrili, a onda su me, birajući vrijeme, oprali i odlučili da me pouzdanije sakriju, a ovo mjesto se pokazalo kao jedan od ulaza na pijacu. Ulaz sa fasade je bio potpuno popločan, i nije bilo takve mogućnosti, ali dva zadnja ulaza, gdje su ulazili automobili, a ljudi su išli, prostor na ulazu nije bio popločan, i tu me je bilo sasvim moguće zamaskirati.

Odabravši tamnu kišnu noć, iskopali su zemlju na ulazu i, položivši moje tijelo, odmah su ga prekrili i zgazili. Kiša je sprala tragove iskopina, a ujutro su automobili već sve ugurali i ništa se nije vidjelo. Iako je moje tijelo bilo prekriveno malim slojem od oko pet-šest centimetara, nakon što su automobili Bilo je vrlo blizu rijeke put po njemu, sloj nije bio veći od dva centimetra. Djevojke, posebno one koje su nosile štikle, često su malo padale na ovom mjestu i probijale moje tijelo svojim štiklama, a Vika i Lena su to nekako primijetile i u šetnji sa kolicima često prolazile tuda ostavljajući svoje otiske. Tako sam, nakon što sam našao novo prebivalište, ležao pod nogama prolaznika i točkovima automobila koji su ulazili i izlazili nešto više od tri godine.

Ali jednog od loših dana, jak pljusak je odneo deo zemlje i peska, a neki delovi mog tela su bili otkriveni i momci su me noću, izvlačeći moje telo iz rupe, odveli na ivicu gustog šumu i ostavio je tamo. Naravno, tu me niko nikada neće tražiti, a ni tu nije bilo slučajnih prolaznika. Ležao sam nekoliko dana i na suncu moje telo je ponovo dobilo svoj prvobitni izgled, iako je spolja izgledalo kao gumena lutka, lažirana da liči na sliku devojčice potpuno iste.

Završivši sve svoje poslove kod kuće i ostavivši djecu kod Julije, cijelo društvo je jednog suvog i sunčanog dana stiglo na mjesto gdje sam ležao skoro sedmicu. Vidjevši moje tijelo u savršenom zdravlju i redu, konsultovali su se i odlučili da ga jednostavno daju beskućnicima, pa šta bude.

- Kažem vam da Marinu nije briga gde ćemo je baciti, to je i sama tada rekla - pokušala je Vika da dokaže svima, a Viktor je potvrdio i reči svoje supruge.

S tim se niko nije svađao, a moje tijelo, natovareno kao lutka u prtljažnik, odvezli su u grad i blizu napuštene kuće pripremljene za rušenje, u kojoj su uvijek živjeli beskućnici, istovarili na ulazu i otišli, ostavivši poruku neobičnog sadržaja .

- “Barbie lutka – biorobot”

Sve sam ovo posmatrao iz ptičje perspektive i oduševio se tako neobičnom odlukom i radovao se šta će se dalje desiti. Naravno, nije me bilo briga šta će beskućnici raditi s njim, ali radoznalost me nije dala odmora.

Prva dva beskućnika, prljava i neugodnog izgleda, pojavila su se nešto više od sat vremena kasnije, a kada su me primijetili, prvo su se uplašili, a onda su, primijetivši na mojim grudima i pročitavši je, odmah počeli dirati i oseti moje telo. Zatim su ga, uzimajući ga sa obe strane, uvukli u sobu u kojoj su živeli, iako u njoj nije bilo vrata, a samo su prozori bili prekriveni pocepanim celofanom od vetra. Nakon što su ga pregledali i međusobno razmijenili nekoliko fraza, priznajući da moje tijelo izgleda kao da je stvarno i istovremeno iznenađeni što su tako dobro naučili da prave seks lutke, naizmjence su me jebali. Gibljivost mog tijela ih je jako iznenadila, a razvijajući maštu i priliku da nekako poprave svoju finansijsku situaciju, počeli su da pozivaju druge koji su htjeli da jebaju ovu gotovo prirodnu lutku.Svi koji su mi jebali tijelo bili su iznenađeni što su rekli kako su naučili da prave takve lutke i niko nije ni sumnjao da to nije lutka već moje neobično stanje u kojem sam mogla steći takvo tijelo da je kao plastelin ili guma i da može biti deformisani na različite načine i ne propadaju.

Prošlo je više od godinu dana dok predstavnici građevinske kompanije nisu došli u ovu kuću kako bi riješili pitanje rušenja kuće i iz nje protjerali sve beskućnike. Jedan od šefova je primetio moje telo kako leži u prašnjavom uglu, koje su beskućnici jebali nekoliko puta dnevno, i takođe se iznenadio što je u ovoj lutki napravljena tako tačna kopija osobe i, plativši beskućnicima određeni iznos, jednostavno ga je kupio od njih i odnio u svoju daču. Dacha je bila u izgradnji van grada i njegova žena tamo praktično nikada nije dolazila. Dmitrij, tako se zvao novi vlasnik mog tijela, oprao ga je i nakon tretmana po beskućnicima stavio na krevet. Dugo je stajao i gledao ga kako leži na čistom ćebetu, prelijepo mu i privlačno, nije mogao odoljeti i iste večeri je imao prvi polni odnos sa njim, a kasnije ga jebao dok je jednom došao na vikendicu ili dva puta noću.

Svaki put je bio zadivljen svojom fleksibilnošću i sposobnošću da postigne neobične pozicije koje Dmitrij nikada ne bi mogao učiniti sa svojom ženom ili bilo kojom drugom djevojkom, i to ga je uvijek uzbuđivalo. Tako je prošlo još godinu i po dana dok jednog dana Dmitrijeva žena nije došla na daču u njegovom odsustvu i pronašla moje tijelo na improviziranom krevetu, golo sa nogama raširenim u različitim smjerovima. Pošto je Dmitrij imao seks sa njim, ostavio ga je u ovom položaju, jer ga je neko hitno pozvao i on je otišao.

Dmitrijeva supruga je takođe bila šokirana kada je vidjela ovaj prizor, te je prvo zamijenila moje tijelo za usnulu prostitutku, ali kada je prišla i pokušala da je probudi, shvatila je da je to lutka - ali tako ju je tada nazvalai, veoma ljuta na svog muža, izvukla je iz mog tijela u dvorište. A pošto je znala da se takve lutke prave od gume, odlučila je da je jednostavno zgnječi u svom džipu, kojim je stigla na vikendicu.

Izbacivši moje telo na cestu, Dmitrijeva supruga je ušla u džip i počela da se vozi napred-nazad, svaki put pretrčavajući točkovima preko mog tela i lomeći ga. Bila je toliko zanesena da, pošto je umotala gotovo u tortu, nije ni čula da je Dmitrij stigao. Ugledavši muža, napala ga je šakama i napravila takav skandal da ju je Dmitrij jedva uspio obuzdati. A kada je bila umorna i iscrpljena, pokušao je da izgladi krivicu i sve okrivi na svoje kolege, rekao je.

- Dali su mi, a ja nisam mogao da odbijem, da ne uvredim prijatelje. Odavno sam htela da ga bacim, ali sam imala dosta posla i zaboravila sam.

“Koliko dugo je već ovdje?” upitala je žena.

„Par sedmica“, odgovorio je Dmitrij.

"Pa idi i baci, samo postoji razlog", rekla je supruga i dodala.

- I da je više ne vidim ovde.

Dok je Dmitrij skupljao ravno tijelo s puta i nasumično ga Slika, bacio ga u kolica za smeće i uzeo lopatu i iznio sa teritorije dače, supruga je razmišljala i upoređivala datum rođenja i način na koji je on sve joj objasnila, shvatila je da joj muž kao da govori istinu i promijenila je svoj bijes u milosrđe i pratila ga za njim.

Zajedno su bacili moje ravno tijelo iz kolica za đubre u duboku kolotečinu na putu na ulazu u dače i zatrpali ga đubretom i glinom. Ubrzo je jedan automobil prošao kroz ovo mjesto, pa drugi, a već zatrpana staza je postala glatkija i izgledala je kao glatka cesta.Tako sam ostao da ležim tamo, zatrpan u đubre i glinu, i prevrnut lakim i teškim mašinama, a tokom dvije godine već je bilo teško pronaći upravo to mjesto. Kasnije su donijeli još zemlje i rupa na tom mjestu je izravnana i nivelirana, tako da je bilo teško Hram Lilit I deo nešto pronaći.

Prošlo je skoro pet godina kada su me iznenada prijatelji videli posle poslednjeg puta, a Lena i Miša su se prvi setili ovoga.

"Možda bismo trebali pokušati pronaći Marinu", iznenada je predložila Lena.

Miša je slegnuo ramenima i rekao da će se konsultovati sa ostalima. Sastanak je održan na rođendanskoj zabavi i kada su se svi okupili, Lena je svima ponovo postavila ovo pitanje. Razgovor nekako nije uspio i svi su odbili jer su shvatili da je pronalazak mene kao da tražim iglu u plastu sijena. Nakon još jednog sata gozbe i niko nije hteo da priča o meni, svi su se zabavljali i nikog nije zanimalo gde sada leži ili se vuku moje telo iz kojeg sam izašao i, dižući se u ptičju perspektivu, pogledao i nisam se tome vraćao više od jedanaest godina, a kada je Lena pokušala da priča sa nekim o meni jedan na jedan, svi su se jednostavno smejali šta sam sebi dozvolio da uradim i izražavali različite ishode, što je ukazivalo da tražim moje tijelo je bilo beznadežan zadatak. Neko je rekao da je moje telo pomešano sa peskom od točkova automobila, a neko je u šali rekao da su ga beskućnici skuvali i jeli ili bacali psima. Pa, jednom riječju, i Lena je odustala od svih pokušaja i nastavila da se zabavlja sa svima.

Prošlo je još nekoliko mjeseci i jednog dana, prolazeći pored beskućnika koji su hodali ulicom, Viktor je iznenada stao i pozvao ih i pitao.

-Jeste li čuli za gumenu lutku koja je bila zasađena u kući vašeg brata koja je srušena?

“Čuli smo”, odgovorili su i napravili gest prstima, koji je navodno značio koliko ćete platiti.

Viktor je izvadio hiljadu i rekao.

„Reci mi gde su ga stavili, pa ću ti dati“, i mahnuo je papirićem.

“Kupio ju je gazda, koji je upravo uništio tu kuću”, odgovorili su.

Nakon što im je dao obećani novac, Viktor je pozvao svog prijatelja iz građevinske firme i ubrzo je imao dvije adrese firme koja je tu kuću rušila. Ispostavilo se da je jedna adresa lažna, a na drugoj je sreo tog tipa Dmitrija i pitao ga. Dmitrij prvo nije htio ništa da odgovori, ali je onda rekao da se sve tako dogodilo i pokazao mjesto gdje su on i njegova supruga zakopali tu lutku. Viktor je bio sretan i vratio se kući. Uveče je pozvao prijatelje i rekao da je pronašao gde je moje telo poslednji put locirano i da se uveriš u to, samo treba da odeš tamo i nađeš ga. Odluka je doneta jednoglasno i dve nedelje kasnije Viktor, Miša i Nikolaj su se vozili na navedenu adresu. Morao sam raditi noću, jer su automobili ljetnih stanovnika često tuda prolazili tokom dana. Tri dana su izgubljena. Pocepali su rupu i nisu našli ništa, ponovo su je zakopali i smotali, a sledeće noći su je ponovo iskopali.

I tek četvrte noći uspjeli su pronaći dio mog tijela i, iskopavši veću rupu, potpuno je iskopali i brzo sakrili u gepek. Zatim su, nakon što su sve poravnali kako treba, otišli u svoj grad i sakrili me na istoj zabačenoj ivici. Ležao sam tamo oko mjesec dana kada se cijela četa ponovo okupila oko mene i, uvjeravajući se da sam ponovo zdrav i zdrav, odlučili su me ostaviti ovdje kako bih mogao sam odlučiti šta da radim. Moje tijelo je ležalo tamo još nekoliko sedmica dok ga nisam primijetio i, vrativši se u njega, ponovo poprimio ljudski oblik. Sve oko mene bilo je neobično i sve je izgledalo novo i izgledalo je nekako drugačije. Dugo nisam mogao da se odlučim, a prve korake sam napravio odvažno.Ispostavilo se da nije tako teško vidjeti grad uz noćna svjetla; ono što se pokazalo težim je to što se za skoro 12 godina mnogo toga promijenilo, a ja zapravo nisam znao šta.

Već je bila jesen i, izabrala za sebe pogodno vrijeme, Marna je noću počela da se kreće prema svojoj kući. Prisjetila se gdje je stavila ključeve od stana i kako je sve počelo i nije požalila ni za čim. Put do njene kuće trajao Alena u Njujorku prvi deo je više od nedelju dana, a samo po kišnoj noći uspela je da savlada najgušće deonicu puta, čak i noću, i bez problema uđe u dvorište svoje kuće i popne se do njen sprat i uzmi ključeve da uđe u njen stan. U ovom trenutku su se Marinine avanture završile i ostala su samo sjećanja, jer više nije bilo potrebe za radom, a zbog godina je otišla u penziju i počela pisati svoje priče.





Moj Emeil: [email protected] Vodič za ljubavnicu početnicu 1 dio K. Chelyabinsk region.