Marinina osveta

“Verka. Neću lagati. Nisam ni analizirao da li te volim. Za mene si uvek VERKA. Skoro uvek sam te se sećao. Nisam „medicinski asistent“; ne trebaju mi ​​nikakve metrike ili analize. “Volim te, Verka!” Shvatio sam ovo prije sat vremena. Ali trebalo mi je četiri godine da ovo shvatim. Sjećaš li se Tomke. „Prestani, Saška, prestani. Sve su to gluposti. Ne želim ništa da čujem niti da se sećam, imao sam vremena za to. Volim te i to mi niko, pa ni ti, ne može oduzeti!”

Kao Drevna priča_1, izmičući mi iz ruku, ponovo je ustala, prekorila, pokazujući prstom u stranu, da sam zaboravio na svoje viteške dužnosti, podigla napunjene čaše sa pićem koje nije priličilo toj prilici, ali iskrenokao i ona, rekla je: „Dragi moji, znam da nam je Marinina osveta prvo i, sigurna sam, sinoć. Ne prekidaj”, zaustavila je moj pokušaj da promijenim svoj monolog. „Da. Bez obzira koliko to želiš, više nećeš moći doći kod mene. Ne ovde, nego meni. Nema potrebe da se zavaravate, vreme će proći, a ovo vreme će nas zauvek razdvojiti. Ali znaš, UVIJEK ću te voljeti. A ti ćeš me se, siguran sam, UVIJEK sjećati.

Hajde da pijemo za tebe i mene." Pili smo. Ono što je izgovarano polako, poput olovne težine, uvuklo mi se u mozak. Polako, ali neminovno, sinulo mi je da je Verka u pravu, i od te ispravnosti su mi se bodljikave, hladne naježile koze, dizale dlake na rukama i glavi. Pogledao sam Verku koja je stajala preda mnom i video u njenim plavim očima, koje sada ništa ne vide, kako se u kaleidoskopu smenjuju svetli i tamni bljeskovi, kako su joj se zenice širile i sužavale da bi se zenice ponovo proširile.

Dodirnuo sam je. "Vjera". Vidljivim naporom, otresajući one zečiće koji su joj treperili u očima, Verka se nekako umorno spustila, vukući me sa sobom, na krevet, i zarila lice u moje krilo. „Bože. Saša, kako sam umoran bez tebe.Sashka. U grlu mi je zapela knedla. Vrući veo prekrio mi je oči. Bože. Za koje grijehe kažnjavate ovu djevojku, čija je jedina greška što VOLI i zna TAKO da voli, koja je, iako ne nužno bolno, ali ne nužno, pored svog voljenog, koji je zbog ove ljubavi preletio bezbroj godina i postigao tu mudrost, ono razumijevanje stvari, koje je dostupno tek na kraju dugog i bogatog života. Polako sam prolazio prstima kroz njenu kosu, milovao njena još uvek devojačka leđa sa isturenim kostima njene kičme, i osetio kako se deo njenog ogromnog srca sliva u mene, sposobnog Pristup razumem bez reči, ono što se rečima ne može iskazati, i ovo Loli seks Vampir uspelo. da se ne osećam bolje. Spoznaja da nismo u stanju da promenimo već pokrenutu mašinu sudbine slomila je Verkino ispunjeno srce. Nagnuo sam se i poljubio je u kosu, a ona je, zahvalna, podigla ruku i promrsila moju.

Okrenula se prema meni i bacila noge na krevet. „Slušaj, mađioničaru, uspavaćeš me. Saška, kladim se da će te žene voljeti.” Iskre su joj ponovo bljesnule u očima, a njene nasmejane usne bile su spremne da prasnu u nekontrolisani smeh. “Odakle ti ideja?” “I uvijek ćeš ih tapšati po glavi.” „Pa, ​​Verka. Čekaj." "Stop". - podigla je ruku u pionirskom pozdravu Sranje "Saša, ja, mladi pionir Sovjetskog Saveza, u licu svog voljenog, obećavam i svečano se kunem da ću danas spavati s njim i da ga neću pustiti nikuda." Smejući se, napravila je neverovatan salto na krevetu i preskočila me. U tren oka premjestila je ostatke obroka na sto. Izbacila me iz kreveta. Skinula je ćebe. Ispravio sam čaršav. Izvrnula ga je, nahuškala jastuk.

Skinula je ogrtač, nekako neshvatljivo savijajući ruke iza leđa, otkopčala i skinula grudnjak, te ih objesila na uzglavlje. Sagnula sam se pod ćebe, savila koljena ispod ćebeta, skinula gaćice, izvukla ruku sa gaćicama ispod ćebeta, zavrtjela ih u zraku i smijući se bacila na mene. “Danas će mi smetati. Saška, smetaju ti moje gaćice.” Ja, dok prihvatam igru, isto se smejem njenom triku i prirodno izjavljujem da mi njene gaćice ne smetaju. “A ako vam ne smetaju, onda ih stavite uz svoje i ugasite svjetlo.” “Verka, majka će doći”

„Neće doći. Rekao sam joj: "Zapanjen sam." "Rekao si da ćeš spavati sa mnom?" „Da, da, ne slažete se. Izvini. Saša, ovo više nikada nećemo imati. Ovo je sve što nam je dato!” Verka se ponovo iz slatke, nasmijane vrpoljke pretvorila u ništa manje slatku odraslu ženu. Ona me ne ubeđuje, objašnjava mi, kao detetu, neprikosnovenost prostog aksioma. Ustao sam, ugasio svjetlo, kuhinja je bila svijetla od fenjera na stubu. Prišao je krevetu. Polako se skinuo, okačivši svoju odeću na uzglavlje kreveta sa Verkinim ogrtačem i grudnjakom, i seo pored njega u gaće. “Želiš li da ti kažem o čemu razmišljaš?” – upitala je Verka.

"O čemu?" “Složi gaćice ili ne.” Prasnula sam u smijeh. Evo koze. Skinuo je gaćice, položio ih pored njenih, zabacio ćebe, legao pored nje i pritisnuo ovog zgodnog, koji mu je postao najskuplji brbljavac. Polako, laganim koracima, prešao sam preko njenog lica poljupcima, ljubeći njene meke, baršunaste usne. Pomaknuto na nos. Odjednom ga je lagano ugrizao i Verka je, veselo prasnuvši u smeh, rekla da se sada nikada neće udati, jer će biti kao Hlopuša u "Kapetanovoj kćeri". Jezikom sam istraživao unutrašnje krivine svog uha, a ona se, pritisnuvši glavu na vrat, nasmijala od škakljanja.Za kaznu što se „gaćice nisu složile“, provukao sam joj prst između rebara, a ona je uzletjela smijući se i pala odozgo na mene, ponavljajući isto, ali obrnutim redoslijedom. Nismo primetili golotinju. Uživali smo u nedostatku odjeće. Uživao sam u prilici da budem što je moguće bliže. Naše ruke, naše usne, naše oči istraživale su i upijale zadovoljstvo koje je zračilo iz naših golih tijela. Kotrljali smo se koliko je to uski krevet dopuštao, kotrljali smo se, neprestano mijenjajući položaje “iznad” i “ispod”, pritiskajući svoje uzbuđeno meso jedno uz drugo. Uzeo sam njene ogromne, uspravne bradavice u usta, zamotao ih tamo jezikom, kao motanje slatkiša koji se ne može porediti sa njihovom slatkoćom, sisao, pustio iz usta i protrljao nos s jedne strane na drugu. Prstima je sortirao stidne dlake, spuštajući se prema dolje, mazeći i gnječeći sve što mu je došlo pod prste. Ruke su joj prešle preko mog tijela, razbarušile kosu na mojoj glavi, prešle preko mojih ramena, duž leđa i pritisnule me uz sebe. Suhih usana od uzbuđenja, šapnula je: "Želim te." Poslušajući njene ruke, njeno tijelo pritiskajući ispod mene, polako sam, bojeći se da je ne povrijedim, uronio u mokro, vruće zadovoljstvo koje me je sa zahvalnošću prihvatilo. Uronio se do krajnjih granica, ljuljao se s jedne strane na drugu, gore, dole, proučavajući i uživajući u ovom učenju, prešao je na drugi nivo, nastavljajući učenje, i ponovo zaronio u dubine da bi uživao u onome što je naučio. Postepeno, slušajući njene nestrpljive ruke.

Pojačavao sam i ubrzavao tempo, a kada mi je mozak počeo da se topi od zadovoljstva, spreman da eksplodira i prsne u nju, osetio sam kako je Verka počela da drhti, savijala se, potpuno se predavala.Kako je poznata dubina pulsirala i skupljala se, zahtijevajući svoje, a ja, gubeći kontrolu nad bićem, rasplinuo sam se snažnim trzajima u njen još uvijek drhtavi ponor. Vraćajući se u život, gledao sam kako se Verka polako vraća. "Majko!" Još zatvorenih očiju i slabih tragajućih ruku, pronašla je i pritisnula moju glavu na svoja grudi i, odmarajući se, opustila i smirila. Ležali smo tamo i svako od nas je ćutke upijao silnost šoka.

Još nisam došao k sebi, oduševio me Verkino cvrkutanje i poljupci, protresla me, ljubeći, šaputala: „Šta si mi, medo, uradio. Umalo sam umro." Njene ruke su s poštovanjem prešle preko mog tijela, zastale na trenutak, proučavajući moju mirnu prirodu, i ponovo nastavile trčanje, samo da bi se vratile sekundu kasnije. Njene usne su klizile preko mene, zaustavile se na mojim bradavicama, poljubile, spojile njene oštre zube, terajući ih da tiho obavljaju svoje dužnosti, i ponovo se poljubile, isisale, isisale život iz mene. “Pa, živ čovjek ne može izdržati takve testove!” Skočio sam, zgrabio u naručje nasmijanu, blistavu, ritanu, toplu i poželjnu Verku i bacio je na leđa da je kaznim Olechka_4 dio_1 ju je mučila. Kazna je uslijedila odmah, i bila je jednako okrutna kao i ona od koje se još nismo imali vremena odmoriti. I dalje teško dišu, opušteno, odmičući se, ali držeći se za ruke, čuli su kucanje i glas Verkine majke: „Verka, jesi li živa?“ Tek sada smo primijetili da je vani već svijetlo. Verka se smejala, smešno, ćaskala, udarala bose noge, i nekim iskreno srećnim glasom vikala: „Mama. Već sam mrtav. Mama, ti idi mi (mi!) sada.” Šta god da je sada, žurili smo jedno drugom iznova i iznova. Ponovo su se isprepleli, sjedinili u jedno biće koje nije moglo biti drugačije, sve dok nije postalo nemoguće odgoditi razdvajanje.Verka je ustala i pogledala me ogromnim očima sa podočnjacima oko sebe. Nagnuvši se, tiho ju je poljubila i, šapnuvši „Hajdemo“, počela da se oblači. Izašao napolje. Ušli smo u kuću. Oprostio sam se od Verkine mame, potapšao malog po kosi i otišao. Verka je iskočila za mnom. Skoro smo dotrčali do Saške. Saškina majka je izašla i počela da psuje, a videla je nešto u Verkinim očima i zastala. Saška je, rukovajući se s nama, rekla: "Pa, daj!" Nakon pozdrava, otrčali smo do autobusa. Već na peronu, pored voza koji je već u pokretu, ljubeći je, a nisam imao snage da se otrgnem od nje, obećao sam: „Doći ću. Doći ću sigurno, Verka!” "Idi." Već u predvorju voza, koji je ubrzavao, ugledao sam je neku usamljenu, usamljenu figuru, spuštenih ruku, a pošto više nisam bio pored nje i nisam mogao da je pokrijem sobom, srce mi se kidalo.

Stigao sam skoro tri mjeseca kasnije. Natjeran na odlične rezultate iz škole, a Klub MIG-21 što sam se već zaposlio da nosim cigle za zidare, ja sam, moleći avans i sedmicu vremena, odjurio do Verke. Opet smo se našli u tom vrtlogu koji nije poznavao granice i vrijeme. Iznova i iznova su se proždirali ljudožderskom pohlepom i, probudivši se iz potrebe da se rastanu, jednako teško se rastali.

Više je nisam video.:.

Ko zna zašto život ne ide onako kako to postaje očigledno s godinama. Saznao sam da se sa dvadeset pet godina Verka udala, rodila mužu dvoje dece i srećna je.

Ko zna, osim same Verke?