Misteriozni izgledi

Kod nas je Pokrajinska emisija na VHF jednostavno. Sedi kod kuće i čekaj. Ako hoćeš - igračku na kompjuteru, ako hoćeš - neki film. Ali ako hoćeš, možeš da čitaš knjigu. Knjiga je zanimljivija, barem meni. Igor nam uvijek donosi doručak, ručak i večeru bez odlaganja. Sa ovim nema problema. Ali postoji nepromenljivo i strogo pravilo. Ili bolje rečeno pravila. Prvi je izgled. Uvek, bez obzira da li je dan ili noć, treba da budete čisti, moderno obučeni i spremni da izađete iz stana i uđete u auto koji čeka na ulazu. I drugo pravilo je bez žurki, izlazite samo po naređenju.

Pa, možeš da trpiš ovo. I ja poštujem ova pravila. Poslušam jer čist, topao stan, mogućnost normalnog jela je bolja od uvijek tužnog i zamišljenog oca, uvijek pijane majke, modrica od batina i noći u podrumu, jer je otac na službenom putu, a majka, pijana sa drugaricama, opet smo imali noćnu orgiju i bilo je apsolutno nemoguće spavati. Pa idem u podrum. Tamo možete naučiti lekcije i mirno spavati. Glavna stvar je da ne spavate u školi!

Igora sam upoznala neočekivano. Vraćam se kući iz škole, a eto on dolazi u fordu, otvara vrata i Julia2. “Sedi, odvešću te.”.

Da, mislim da sam čuo za vas, jebeni pederi.

Ne, kažem hvala. Ja ću stići tamo.

I rekao mi je.”O čemu pričaš. Plašiš li se. Da li izgledam kao peder?

- Pa, ne izgleda tako. Zašto odjednom postoji takva velikodušnost?

- Pa vidiš i sam šta je napolju. Kiša, vetar. Mokar si od kape do patika. Sedi.

Pa, sjeo sam. Počeli smo da pričamo. Ispostavilo se da on živi nedaleko od mene i svaki dan u ovo vreme donosi ručak "svojim momcima". Nije objasnio kojim dečacima. Samo je ponudio da ih upozna.

- Oni su skoro svih vaših godina, pa ćete naći zajednički jezik.

- Hvala, ali neki drugi put.

- Pa kako hoćeš, uzgred, oni tamo imaju kompjuter, mogli bismo zajedno da se igramo.

- Ovo je moja kuća. Hvala, nastavicu sam.

- Ćao, lepotice!

„Baš kao u školi“, pomislio sam. To je sjebano. to je ludo!

I sutradan - ista priča. Idemo do njegove kuće.

. Da, ne možete ništa reći. Koliba je cool. Nekoliko momaka za kompjuterom.

“Uđite, opustite se, upoznajte momke.” Oni su kul momci. Ovde ne volimo da budemo nepristojni. Ima dosta stvari koje se ovde ne prihvataju. Mislim Entuzijazam će ti se svidjeti. A ja ću biti slobodan za pola sata pa ćemo razgovarati.

Odmah sam se sprijateljio sa momcima. Oni su dobri, a ne zli. I ne ponose se time što je sve to njihovo. stan, kompjuter i više od jednog, kul video rekorder, eto, svašta drugo.

Igrali smo malo, a onda je došao Igor i pozvao me u drugu sobu.

"Neću ništa sakriti od tebe." Ja ću samo objasniti situaciju, a onda možete sami birati. Dugo te posmatram, znam gde živiš, pa čak znam i KAKO živiš. Zato sam tada zaustavio auto. A da li ti se sviđa ovakav život. Kuća je u neredu. Kada ste zadnji put vidjeli svoju majku treznu. Ne sećam se. Znam. A znam i za tvoje noćenje u podrumima. Znam sve o tebi. Želite li novi, drugačiji život. Kako su ovi momci. Da, oni ne idu u školu. Zašto, kada već imate potvrdu o obrazovanju. I on je u njihovom naručju. Mislim da još uvek ne morate da znate kako je zvanično ime naše kompanije. Ali vjerujte mi, potpuno je legalno. Ali ti si već dovoljno velik dječak da shvatiš da na svijetu postoje muškarci koje žene ne zanimaju. Više vole dečake. A ovi stričevi mogu biti jako, jako bogati. A gdje takav ujak može dobiti dječaka. Nemojte samo izaći na ulicu i pitati prvog dječaka na kojeg naiđete. "Hoćeš li da te popušim i dam ti sto dolara za to?"Stric, naravno, neće izaći napolje, već samo znajući broj, nazvati telefonom, saznati iznos i reći mu kada i gdje da mu dostavi "robu".

Zbog toga i postoji naša kompanija. A ime je samo to. Cover.

Da li me dobro razumete?

klimnuo sam.

- Pa, sad o glavnom. Nudim ti isti posao koji imaju ovi momci. Možete razmišljati tačno deset minuta. Ako se slažeš, idemo kod tvojih roditelja i ja im objašnjavam da se slažem da te zaposlim u našoj agenciji “………….”. U šumi_1 im par stotina dolara i, naravno, pristaju na sve. Ako se ne slažete, onda jednostavno zaboravite na ovaj stan i to je to.

Nadam se da i sami razumijete da ako neko od vas nešto nauči o ovoj kolibi, onda označite vrijeme. Ostalo vam je još samo nekoliko sati života. Ovo nije šala. Otići ću i vratiti se za deset minuta. Sve.

Izašao sam iz sobe pet minuta kasnije.

"Šteta", rekao je Igor, "nedostajao im je takav dečko. E, pa, doviđenja."

- Ali rekli ste da idemo kolima do moje kuće.

***************************************************************************

„Ovo je jednostavna stvar, večeras ću da te učim“, objasnio mi je Igor dok smo se vozili u autu. – Vaš prvi posao je za dva dana. Za klijenta ćete dobiti sto rubalja. Ima Privatne price klijenta dnevno, to varira. Živećete u tom stanu. Bez moje dozvole, ni jedan korak iz toga. Ako saznam, biće kazne. Roditelje možete posjećivati ​​jednom sedmično, iako mislim da nećete imati veliku želju da to radite.

Možete im pomoći finansijski. Imaš dovoljno novca. Pa, izvoli. Stigli smo. Idemo na pregovore.

*****************************************************************************

Tako sam postao dečko - prostitutka za elitne momke. Da samo znaš sa kim sam legao u krevet!!. Da, bolje da ćutim. bit ću cjelovitiji.

Da li se kajem što sam ovo uradio. Ne znam još ni sama. Ali za ovo znam da novac koji sam potrošio na majčino liječenje nije bio uzaludan, da se pojavio novi namještaj u kući i nestao nered, da je moj otac počeo manje da se mršti i smiješi češće.

Kad bi samo znali KAKO je zarađen ovaj novac.

Tri do četiri klijenta dnevno. Prvo je bilo odvratno, pa sam se navikla. Umoriš se, naravno, spavaš šest sati dnevno, pa čak i manje. Za to imaš sve što imaš želim. Pa, skoro sve. Jednostavno nema sigurnosti u budućnost. Potvrda o obrazovanju je već kod kuće. Ne radi se o njemu. Sada imam trinaest godina i visok sam, ali šta će biti kasnije kada porastem i moje tijelo više ne bude potrebno ovim "debelim Avanture ženskog fudbalskog tima SE SLJEDEĆE DESILO. Ići učiti, pa raditi negdje u fabrici. Izgleda da ovo sad nije za mene.

Jednog dana Igor je nazvao na mobilni i rekao mi da izađem. Auto čeka. Klijent, po svemu sudeći, nije baš bogat, ali plaća prema očekivanjima, prema „tarifi“.

Nepoznato područje, nepoznate kuće. Da, baš me briga. Moj deda prvi deo Donijeli su - "radili" - odnijeli. To je jednostavno. Ali, nešto je nemirno u Duši. Zašto. Ne znam. Vozač, kao i uvek, ćuti. On nikad ne priča sa nama momcima. Jednom mi je rekao. „Slušaj, mali, ti imaš svoj posao, ja imam svoj. Dakle, nema potrebe za dodatnim „čaršijama“. Razumijete?"

Stigli smo do kuće. Obična višespratnica, kao more u gradu. Vozač zove broj stana i vreme kada treba da odem. Sve. Idi.

Samo nešto nije u redu. Kuća je suviše siromašna, a kraj usran.

Pozvonim na vrata i glas mi kaže "otvori". Ulazim. Skroman stan, tako-tako. Opet se čuje glas iz kupatila. „Uđite u dnevnu sobu, zatvorite zavese, skinite se i lezite. Upravo ću." Čudno. Glas koji je bolno poznat, samo šum vode i neobičan zvuk kupatila nam ne dozvoljavaju da u potpunosti prepoznamo glas.

Skinem se, navučem debele zavese i legnem u nenamešten krevet. Čekam.

Ulazi u sumrak. Vidim samo obrise njegovog golog tela, ali meni je to dovoljno.

Pali svjetlo, gleda me dugo, dugo, čini mi se, i oči mu se pune suzama. Već mi tek teku niz obraze.

- Obuci se, sine. Pričaćemo o svemu kod kuće.

S. Kuznjecov 2000