Katolička škola 2 dio

Ponekad pokupim s posla lijepu Španjolku, Mansi. Ima dugu tamnu Teško izopačeni Jermen, smeđe oči i odličan smisao za humor.Mansi nije bila nesigurna i bila je mnogo opuštenija od ostalih devojaka koje sam poznavao.

Jedne večeri sam čekala da Muncy dođe s posla. Bilo je već kasno, ali ona još nije izašla iz kancelarije. Parkirao sam auto i otišao do ulaza u firmu. Nakon što sam Pišanje još pola sata, otišao sam do auta i krenuo kući kada je Mansi, bez daha, sjeo pored mene na prednje sjedište.

„Izvini“, rekla je, hvatajući dah, „šef je imao veoma dugu konferenciju i nisam mogla da odem ranije, hvala na čekanju.“

Već smo bili na putu, ali Mansi je djelovao uzbuđenije nego inače. Obično puno priča, ali sada je šutke sjedila i duboko disala.

“Koliko je trajala ova konferencija?” upitao sam da započnem razgovor.

“Počelo je oko jedan sat popodne i upravo se završilo. Sastanak je bio veoma živ, a ja nisam ni primetio vreme i nisam izašao iz kancelarije dok nisam shvatio da ste me dugo čekali, pa sam zatražio da odem ranije i otišao.”

"Wow. Mora da je to bio veoma važan sastanak da bi tako dugo trajao. Izašao bih vjerovatno par puta iz kancelarije, barem da piškim,” - kao što sam rekao, Mansi nije bio kompleksan i mirno je pričao o ovim temama.

„Da, i ja sam morao u toalet. Ali nisam razmišljao o tome dok nisam otišao odande. Hteo sam da odem do toaleta, ali kada sam te video na ulazu, zaključio sam da bi bilo nepravedno da te nateram da duže čekaš.”

„Mancy, znaš. Da bih te više čekala – mogla si samo izaći i zamoliti me da te čekam još pet minuta”, rekao sam joj.

„Znam da bih mogao da te zamolim da to uradiš jer, iskreno, zaista želim da piškim i bilo bi lepo da prestanem, ali mislim da mogu da sačekam dok se ne vratim kući. Već sam navikla na ovo jer često idem da gledam bejzbol u parku - muškarci znaju da piški iza drveta, ali mi žene to moramo da izdržimo. Tako da ću večeras ponovo biti strpljiv.”

„U redu, Mansi, ali nemoj to da trpiš ako se osećaš neprijatno.” Nisam mogao vjerovati svojim ušima: vozio sam kući lijepu ženu koja je očajnički morala u toalet, a ona je pristala da sačeka kraj putovanja. Pogledao sam Mensi – već je lagano plesala u mjestu, pomičući noge i ponekad ih stiskajući nekoliko sekundi.

Zaista sam želeo da razgovaram sa njom o ovoj temi i započeo razgovor: „Neki ljudi ustaju i izlaze na par minuta tokom dužeg sastanka, ja to uvek radim kada želim u toalet, zašto nisi učiniti to?”

“Izašli su neki muškarci, ali su sve žene ostale tamo. Kada sam otišao, Joan je otišla iza mene do toaleta. Držala je ruku među nogama i izgledala je vidno uznemireno. Nisam želeo da idem u toalet koliko ona, pa sam odlučio da budem strpljiv.”

Naš put je trebao trajati oko sat vremena, a uz put nije bilo benzinskih pumpi, pa ako je Muncy zaista htio u toalet, morao bih potražiti šikare žbunja sa strane ceste. Na putevima bliže gradu ima dosta automobila, pa ne bih stao ni zbog ovoga.

Mansi je stavila jednu nogu na drugu i migoljila njome, ali joj to nije pomoglo, jer je ubrzo ponovo stavila noge jednu pored druge i stavila dlanove ispod elastičnog dupeta, sedeći na njima. Pogledao sam njeno prelepo lice: kosa joj je meko ležala na ramenima, usne su joj bile čvrsto stisnute, ali su se na gornjoj usni često pojavljivale kapljice znoja, a Mansi ih je neprestano lizao.Povremeno je stiskala i otpuštala zube, kao da će joj to pomoći da izdrži: brzo udahnuvši, Mansi je čvrsto stisnuo zube, a zatim naglo izdahnuo, otpuštajući ih.

„Veoma ti je neprijatno i boli te, zar ne. Znam da te jako boli kada ti je bešika puna, ali moraš biti strpljiv. Vozio sam se autobusom nekoliko puta s punom bešikom – to je bio stalni bol koji se samo pogoršavao kada je autobus prešao preko rupe.”

U tom trenutku automobil je prešao rupu i snažno se trgnuo. “Oooh”, Mansi je glasno zastenjao, “Znam na šta si mislio. Malo me je bolelo na kraju sastanka, ali sam znao da mogu izdržati duže. Kada sam ustao i krenuo prema izlazu, bol se pojačao, a vibracija automobila je učinila da je bilo strašno.”

“Mora da ste se tako osjećali na nekoj od bejzbol utakmica prije. Zar mi nisi rekao da si jednom zaista želeo da odeš u toalet tokom meča?" – Nisam znao koliko ću uspeti da je nateram da progovori, ali sam pokušao da saznam više detalja.

“Tada sam se osjećao jako loše, posebno tokom vožnje autobusom kući. Nije bilo praznih sedišta, pa sam se jednom rukom morao držati za rukohvat, a drugom diskretno pritisnuti međunožje. Bilo je veoma neprijatno voziti se autobusom pola sata u ovoj pozi, ali mislim da se sada osećam još gore – jer ne mogu da hodam i već počinjem da se plašim da bih mogao da piškim na sedište.”

Mansi se lagano nagnuo i počeo da se vrpolji napred-nazad. Njeno disanje je postajalo sve otežano i duboko, a male grudi su se vidno dizale i spuštale ispod njenog crnog džempera sa svakim dahom. Bukvalno sam se bojao bilo šta reći. Nakon nekog vremena počela je to malo bolje podnositi, ali je Mansi nastavio šutjeti.

Nakon duge tišine, Mansi je stisnula ruku između nogu i bukvalno vrisnula: „O, izvini, ali mislim da ne mogu to podnijeti cijelim putem do kuće. Stvarno, stvarno moram da piškim. Oh-oh-oh, oh-oh-oh, oh-oh-oh!" Počela je tiho da stenje, brzo se izvila u sjedištu i snažno protrljala dlan između nogu. Bešika ove jadne devojke bila je toliko puna da jednostavno fizički nije mogla više da izdrži, a ja nisam mogao ništa da joj pomognem.

„Mancy, vozim najbrže što mogu, ali već smo ušli u grad, a ne možeš da piškiš sa strane. Pokušaću da vozim brzo i bićemo kući za petnaest ili dvadeset minuta. To je sve što mogu da uradim."

Znajući da se bešika stalno puni i sve više podseća na sebe, činilo mi se da je Mansi već dostigla svoj limit. Brzo je skinula ruku sa međunožja i ispravila suknju, ali je i dalje bila crvena od srama što je morala stisnuti ruku između nogu i vrištati od bola u bešici preda mnom.

Na putu ispred nas je bio zastoj u saobraćaju i nećemo moći da stignemo kući dok sam obećao Mansi, pa sam joj rekao: „Mansi, ne mogu da te pustim na cestu, ali razumem da bešika ne radi.” može potrajati duže, moraćete da piškite u autu.” Mansi je bila jedna od najzgodnijih djevojaka koje sam Aleksandar je ušao u naše živote poznavao, a pomisao na njenu nevolju potpuno mi je zbunila.

Onda sam pomislio na termosicu. Na put sam uvijek sa sobom nosio mali termos na kafu, bio je u torbi na zadnjem sjedištu. „Mancy, mislit ćeš da sam luda, ali postoji način da se piškim, a da ne zaprljaš unutrašnjost. Ako ništa ne uradiš. Uskoro nećete moći da kontrolišete svoju bešiku i pokvasćete se, ali postoji drugi način.”

“Šta je ovo, reci mi?” upitala je, gotovo plačući.

“Ovo je moja termosica. Možeš da piškiš u moju termosicu. Jedini problem je što je vrlo mala - samo jedna čaša, što nije mnogo kada vam je bešika puna, a mislim da je u vašoj bešici mnogo više od čaše urina."

Dok sam ovo govorio, Mansi je još više htela u toalet, noge su joj drhtale još više, a ruke su joj iz sve snage Akademija poslušnosti_1 međunožje. “Bilo šta, oh, oh, oh, daj mi bilo šta gdje mogu da piškim. Moram da piškim odmah, ne mogu više da čekam i spremam se da se slomim!” Protrljala je ruku između nogu, pokušavajući da ubedi bešiku da još nije vreme za odmor.

Izvadio sam ovu malu termosicu iz torbe, odvrnuo poklopac i rekao joj: “Morat ćeš pustiti malo urina ovdje, onda ćeš morati stati i dati mi je, ja Sve ću to prosuti kroz prozor i vratiti termosicu, ali u međuvremenu ćeš se morati suzdržati.”. Nakon ovoga možete ponovo nastaviti. Razumijem da vaša bešika neće hteti da prestane kada počnete da piškite, ali moraćete to da izdržite."

“Moći ću da se zaustavim, uradiću sve. samo me pusti da počnem, molim te pusti me da piškim.” Uz to se pomaknula na ivicu sjedišta i jednim brzim pokretom skinula ružičaste gaćice. “Naravno, stidim se, ali nemam drugog izbora, ne mogu više da čekam, hvala na pomoći.” Mansi je raširila noge i pomaknula dupe do samog ruba sjedala, pokazujući mi svoje međunožje s nevjerovatno gustom crnom kosom. “Mancy, zaboravio sam reći – rupa je vrlo mala i moraćete dobro nišaniti.”

„Mogu ja ovo da podnesem, samo da počnem da piškim, preklinjem te!” Dao sam joj termosicu.Sve ovo vrijeme nastavio sam polako da vozim autoputem, nije bilo drugih automobila ni ispred ni iza, gužva je odavno nestala. Mansy je termosicu stavila između njenih nogu (ne znam kako joj je to uspjelo tako precizno - nije to vidjela). Muncy je pozorno pogledala dolje, kao da može vidjeti termos kroz svoje guste stidne dlake. Kosa na glavi joj je bila raščupana i samo visila preko ramena, na licu i vratu su se vidjele kapljice znoja, a kosa joj se lijepila za obraze. Mansi je i dalje bilo neugodno piškiti preda mnom i nastavila je da izdrži svom snagom i tako snažno stišće sfinktere da su joj se na licu pojavile kapljice znoja.

"Sada", šapnula je, ali ništa se nije dogodilo. Muncy se nasmiješila, pogledala me i rekla: "Kad me pogledaš, teško mi je da počnem da piškim." U to vrijeme sam čuo kako kaplje. "Oh, sad, ne mogu više da izdržim", rekao je Mansi i Farma kompletno izdanje snažan mlaz u termosicu.

“Mancy, probaj stati sada, inače ćeš sve prosuti po podu”, čak sam se iznenadila koliko je brzo napunila termosicu, Muncy vjerovatno neće moći stati i pokvasiće pod ili sjedište. U tom trenutku je protok stao i Mansi je povikao: „Oh. Oooh. stao sam. Brže, izbaci termosicu, brže, brže, brže. O, Bože, strašno boli, o-o-o. Požurite ili će mi puknuti mjehur, oh-oh-oh, ovaj bol je nepodnošljiv!” Dok je Mansy vrištala (glas joj se lomio, stalno je stenjala i osjećao sam da je stvarno strašno boli mjehur), dala mi je punu termosicu, uzeo sam je i brzo izlio kroz prozor.Mansy se tresla, iz sve snage stežući se objema rukama između nogu i cičala: „Oh. Oh-oh-oh, brže, molim, oh-oh, oh-oh-oh.”Dao sam joj termosicu nakon nekoliko sekundi, ali njoj, s bešikom na ivici da eksplodira, te sekunde su izgledale kao vječnost. Čim je Muncy ponovo uzela termosicu, odmah ju je stavila među noge i ponovo pustila veliki mlaz.

Nevjerovatno, ponovo je napunila termosicu za nekoliko sekundi. Nisam imao vremena ni da joj kažem kada da stane, ali se Shelley sama suzdržala i dala mi termosicu. Ovog puta nije vrištala, ali je očigledno bila u jednakom bolu kao i prije. Ovaj put je svoj bol izrazila stalnim jaucima: "Mmmm, oooh, mmmm, ssss, ahhh, mmmmm." Ponovo sam ispraznio termosicu i dao je Muncyju. To se ponovilo pet puta, ali pošto je termosica svaki put bila do vrha napunjena pjenom, mislim da je do kraja već ispustila oko litar mokraće. Posljednji put je protok već bio slab, a Mansi je termosicu napunila samo do pola, nakon čega je rekla: „Moja bešika je daleko od prazne, ali nastaviću da piškim kod kuće u udobnosti“. Zavalila se na sjedalo s uzdahom olakšanja, nastavljajući duboko disati. Njeno lice i dalje je izražavalo napore, bol i patnju koje je pretrpjela prije nekoliko minuta.

Tada nas je sa desne strane počela prestizati velika traktorska prikolica i vozač je pored mene ugledao ženu raširenih nogu i guste stidne dlake. Bio je šokiran i zamalo je pustio volan, a Mansy se toliko uplašila da nije izdržala i pustila je jak mlaz urina u trajanju od dvije sekunde direktno na pod. Ona je skočila sa svog sedišta, shvatila da se upiškila na pod, ali se sa osmehom okrenula prema meni i upitala: „Nećeš me kriviti za to, zar ne?“

Kada sam doveo Mansi kući (odlučio sam da svratim na šoljicu kafe), ponovo je htela u toalet i već je stiskala noge.Otvorivši vrata, brzo se prebacila s noge na nogu i nekoliko puta uvukla zrak kroz stisnute zube. Mansi je odmah otrčao u toalet, a ja sam, stojeći ispod vrata, ponovo čuo veoma jak mlaz. Bio sam zadivljen kapacitetom njene bešike i snagom njenih sfinktera - za krhku mladu devojku to je bilo zaista neverovatno. Kada je Mansi izašla iz toaleta, držala je ruku na stomaku i rekla: „Mora da sam jako istegnula bešiku, jer me još uvek boli. Ali zaista mi se dopao osjećaj olakšanja nakon strpljenja cijeli dan. Mislim da ću mjehuru dati par dana odmora i onda pokušati izbjeći odlazak u toalet barem pola dana kako bismo mogli ponoviti ovo putovanje.