Osveta za Anyu

Prošle su Slave 3957 sedmice od događaja opisanih u “Jadnoj Anji”.

Sedeo sam sa najbližim kolegom Lov na mlade malom kafiću u centru Moskve. Napolju je padala slaba kiša, kafa je bila topla, a mi nismo hteli ništa da radimo.

Moj kolega je prvi prekinuo ćutanje.

- Pa, Oberste. Kako je Anya?

- Sve je uredu. Imala je jako loše, ali je srećna. Niti jedan prelom.

- Nije loše, Oberste.

- Reci mi iskreno, Manijače, jesam li ja kukavica?

- Oberste. Odakle dolaze takve misli?

- Vidite, mnogi neprijatelji ovde kažu da nisam ni pokušao da joj pomognem.

- Pa da. Tu ju je držalo desetak naoružanih nasilnika, šutnuli su te do pola i napustili. Pa, barem nas je uspio nazvati. Ne obazirite se. Društvo nikada neće podržati naciste ako živi po lažnim idealima. Bolje im je da podnose poniženje od strane ilegalnih radnika migranata i dopuste svojim kćerima da budu kurve za arapske šeike nego da nas podržavaju. Ali želimo da naši sunarodnici budu sretni. Ali oni to tvrdoglavo odbijaju da shvate!

„Da, Manijače, nećemo videti spomenik za života“, nacerio sam se.

Onda mi je zazvonio telefon u džepu.

„Slušaj, Oberste“, zahrupio je glas u slušalici, „ovde smo uhvatili jednu kurvu iz vođstva neprijateljske grupe koja je tada napala tebe i Anju.“ Hajde, silazi, čekamo te na 50. kilometru Jaroslavskog autoputa.

„Idemo, Manijače“, rekao sam. - Postoji slučaj.

Sjeli smo u pretučeni Nissan i odvezli se u naznačenom smjeru.

– Oberste, zar više ne brinete zbog nezahvalnosti ljudi. – pitao je Manijak dok smo se vozili Avenijom Mira.

- Ne. “To su naša uvjerenja”, odgovorio sam, odrežući nešto “peni”. - Shvati, Manijače, imamo veoma uticajne pokrovitelje na vrhu. Kiseonik im je stalno isključen, ali i dalje izlaze.Možda još nisu došli na vlast, ali budite sigurni. da će Sudnji dan doći jednog dana.

- Kada?

- Ne znam. Većina ljudi nas ne podržava mnogo. Ali u budućnosti.

- Šteta, Oberste, da nas je samo šest.

- Ne brini. Mi smo samo studenti. Još nismo ni završili fakultet. Još uvijek imamo sve pred nama. A mi nismo kao šestice. Nismo obični bikovi. Ne brini!. Hajde, bolje se razveseli. Sada možemo barem da se vratimo. Otprilike sat vremena kasnije skrenuli smo na seoski put i prišli grupi mladih momaka koji su stajali u blizini četiri automobila.

- Zdravo, Oberste!

- Vatromet. Gdje je kurva. Na kapiji?

- Da. Otišao. Šta ćemo s tim. Hoćemo li silovati i završiti?

- Videćemo tamo.

U stražarnici je na podu ležala vezana djevojka u bijelom kupaćem kostimu. Izgledala je otprilike kao i ja, bio sam spreman da se kladim da još nije napunila dvadesete.

- Počni. – naredio sam.

Jedan od momaka je uzeo devojčicin mali prst i stavio ga u škripac, a zatim ga čvrsto zavrnuo. Začulo se neugodno škripanje i divlje zavijanje kroz geg.

Prišao sam joj i čučnuo.

„Kakve divne lokne“, pomislio sam. Ne mogavši ​​da se kontrolišem, rukom sam dodirnuo njeno znojno čelo i odmaknuo pramen njene raskošne kose. Moja duša je bila prljava. Prije otprilike dvije godine imala sam prijateljicu sa istom divnom kosom. Iskreno sam je volio, obasipao skupim poklonima i bukvalno je nosio u naručju. Ali ostavila me je. Zamijenio ga za nekog Osveta za Anyu iz propuštenog instituta. Nije imao ni inteligenciju, ni sposobnosti, ni ljubav prema njoj. I voleo sam je. Sada ne volim Anju ne toliko. Ali ostavila me je i počela da izlazi s tim tipom. Ne obraća pažnju na nju.I iz očaja sam se priključio nacistima, gde sam za dve godine zaslužio mesto. Ruke su mi do lakata u krvi, prezir i mržnja onih oko mene i praktično nikakve šanse za pobedu. UREDU. Pokušao sam odagnati ove misli od sebe.

- Šta, uhvaćen. – pitao sam devojku. „Trebao bih da te ubijem, ali mogu ti dati šansu da preživiš.” Željeti. Zatvorenik je klimnuo glavom.

- Dobro. Morate izdržati sve što ćemo vam mi učiniti, a onda zauvek otići iz Rusije. Jasno. Klimni ponovo.

- Nosi je.

Djevojčica je izvedena iz stražarnice.

Za početak je bila vezana za debeli hrast.

- Pa. Razvio si mučenje vodom za Anyu. Znam to. Da vidimo kako to možeš podnijeti. Nisam idiot kao ti. Nećete moći podnijeti 10 litara. Zadržite samo 3 za sebe.

Šest flaša vode od 0,5 litara pojavilo se u rukama mojih podređenih.

Djevojka je bila nasmrt uplašena. Poslušno je popila svu tečnost, ne trznuvši se. Stajali smo i čekali.

Prošlo je oko 15 minuta.Zarobljenik je pokazao očigledne znake anksioznosti.

Pokušala je da se migolji, ali su je konopci držali dovoljno čvrsto. Istina, uspjela je počešati leđa dok nisu prokrvarila. Nožni prsti su joj se grčevito stisnuli i otpustili, na čelu joj se pojavio znoj. Lagano je zastenjala. Niko joj više nije stavio geg u usta. čak i da je počela da vrišti, niko ne bi čuo.

„Slušajte, Oberste“, preklinjala je. - Koliko još moram da izdržim?

– Kao što si naredio Anji. Sat. Ni minut više.

Djevojka je ućutala.

„Istina je, ne zaslužuješ pravo da stojiš mirno“, rekao sam. "Red, tvoja je pet minuta."

Jedan od bikova sa zakrpom na rukavu prišao je žrtvi.

Tiho joj je svukao gaćice i, bez daljeg odlaganja, ušao u nju svojim organom.

Djevojka se trznula i stenjala.

"Zapamti, ni kapi urina", rekao sam. “U suprotnom ćemo te ubiti na licu mjesta.”

U međuvremenu, crvenokosa je završila i udaljila se od žrtve.

„Doktore, na vama je red“, rekao sam kratko.

Student medicine pod nadimkom Doktor izvadio je igle i prišao djevojčici.

Zabio je tri igle u zarobljenikove usne. Divlje je vrisnula i pokušala da stisne noge. Ali doktor ih je opet mirno razdvojio u različitim pravcima. Djevojčici su drhtali kukovi, očajnički se borila protiv pritiska u bešici, ali je bol spriječio da se suzdrži.

Doktor joj je iglama probio nježne bradavice, zabio joj još četiri u čelo i kleknuo ispred nje.

"Nikada Moskovski rob 2 nisi doživjela takav orgazam, kučko", rekao je tiho i bez zlobe. Zatim joj je zabio iglu u klitoris. Neki od nas nikada nisu čuli tako neljudski vrisak. Međutim, čuo sam nešto drugačije. Tada joj je doktor gurnuo iglu ispod svakog nožnog prsta.

"Slušaj, Oberste", rekao mi je Red, "ali kučka ne piša." Želi da živi.

„Ništa“, odgovorio sam. - Još ne veče.

"Pa, da", naceri se Red. - Samo šest sati.

Pustio sam da bodlji padne na gluhe uši.

Tada je doktor zabio još jednu iglu u klitoris djevojke.

Trzala se cijelim svojim prekrasnim tijelom, a nožni prsti su joj se grčevito stisnuli, zbog čega su joj igle još dublje zaronile pod nokte. A onda je iz nje potekao mali mlaz mokraće, koji se odmah pretvorio u snažan mlaz koji je oduvao dvije igle koje su virile iz klitorisa. Zarobljenik je dahnuo i izgubio svijest.

Minut kasnije privedena je pameti.

- Popiškio si se. I ona mora da umre”, rekao sam. „Ali imaš još jednu šansu.” Hoćeš li ga koristiti. Djevojka je klimnula glavom.

- Dobro. Lezite na mravinjak 25 minuta.

Djevojčica je bila položena na mravinjak, nakon što su ga prvo uzburkala.

Nakon toga su joj raširili noge i namazali međunožje medom.

Po mom mišljenju, ova šuma još Jednom davno na ostrvu nije čula takav vapaj.

Naša žrtva je jurila po tlu, vrišteći srceparajuće, ali nije mogla da obuzda insekte.

Međutim, izdržala je 25 minuta. Nakon toga su je polili kipućom vodom da ubiju mrave. Nežna koža zarobljenika bila je prekrivena plikovima.

"To je to, Stražarnica je svako može jebati", rekao sam. “Samo stavi kondome, inače će nas otkriti.”

Sljedećih 20 minuta bila je orgija. Jadna djevojka je bila sjebana u sve pukotine i rupe.

Zatim je uronjena u rijeku kako bi oprala spermu i uništila dokaze.

- Ubiti je. – upitao je Red.

“Ne, pusti ga da živi”, odgovorio sam.

- Šta si ti, Oberste. Ona će nas izdati!

- Nikad. Ova lekcija joj je bila dovoljna. Napuštate li zemlju. – pitao sam je.

Zarobljenica je brzo klimnula glavom.

- Dobra djevojka. Nećeš nas predati, zar ne. Zapamtite, ako se predate, mi ćemo vas izvući iz zemlje. Žrtva je negativno odmahnula svojom prekrasnom glavom s raskošnim loknama.

- Ok, idemo.

Pet automobila dovezlo se na Jaroslavsku magistralu. Iz jednog od njih izbačena je zgodna djevojka u poderanom kupaćem kostimu, jedva živa. Pala je na ivicu puta i ukočila se. Ali ostala je živa, to sam sigurno znao. Četiri automobila otišla su u Sergijev Posad radi tajnosti, a Maniacny i ja smo otišli pravo u Moskvu.

"Slušaj, Oberste", okrenuo se moj saborac prema meni, "zar je nisi ubio zato što liči na onu tvoju nesrećnu ljubav?" Za ovo.

"Stani", prekinula sam ga. - Ne govori njeno ime. To me boli.

- Da li je još uvek voliš?

Samo sam slabašno klimnuo glavom.

- Šta je sa Anyom?

- Šta je sa Anyom. Zamjeravate li me?

- Nikad u životu, Oberste. Ti si moj učitelj. Reci mi, zašto je nisi ubio. Samo zbog sličnosti sa ovom. hmmm. djevojkom?

- Ne, ne samo. I dalje nas se neće odreći. I želim joj dati ono što ti i ja nikada nećemo imati, što nam društvo nikada neće dozvoliti.

- Sta tacno?

- Druga šansa.